Bananamen koga je bilo sramota što je blokirao Džordana: Sve što treba da znate o karijeri Željka Rebrače, košarkaškog asa koji se učlanio u SNS 1Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Razne nepovoljne okolnosti uoči Svetskog prvenstva u Atini 1998. poljuljale su veru u košarkašku reprezentaciju Savezne Republike Jugoslavije, kojoj su zvanja važećeg dvostrukog uzastopnog evropskog prvaka (1995, 1997) i olimpijskog vicešampiona (1996) knjiženi kao stara slava.

Iz razvejanih nada u nju Željko Rebrača je uz Dejana Bodirogu postao junak junački skovanog zlata. U, činilo se, nenadoknadivom odsustvu Vlade Divca, koji je držan da je na mestu centra stub-nosač trijumfa, visoki igrač krhke građe je osvojio srca nacije jer je njegov doprinos u polufinalu s Grcima (20 poena, 11 skokova) i u finalu s Rusima (najefikasniji na meču sa 16 poena, 11 skokova) bio presudan za osvajanje trona. Poslednji, 11. glas novinara, odlučio je da trofej za MVP pripadne Banaćaninu iz Kleka, a ne Bačvaninu iz Apatina.

Zbog efektnih blokada, kada je pred pretenzijama protivničkih igrača izranjao uvis silom katapulta, nazvan je Bananamen. Izabran je, opet uz Bodirogu, u najbolju petorku poslednjeg Mundobasketa u prošlom veku. Nezaboravnim zaslugama u dvorani OAKA stao je rame uz rame s najistaknutijima u nepreglednoj galeriji asova naše košarke.

Rođen je 9. aprila 1972. Odrastao je u porodici utemeljenoj na tradicionalnim vrednostima u Prigrevici kod Apatina. Nije živeo u Ulici akacija kao lik iz crtanog filma, simpatična inspiracija da mu se nadene nadimak, ali je cvet svog bagrema strpljivo negovao da s njega ubere med.

U srednjoškolskim danima zaneo ga je rukomet. „Predviđali su mi lepu budućnost u tom sportu. Bio sam visok samo 191 cm i nije izgledalo da ću narasti do 212“.

Njegov košarkaški potencijal je 1987. primetio Vlado Taševski, trener OKK Apatin. Već dogodine postao je član novosadskog NAP-a. Prelazak iz varoši u veći grad s nepunih 16 delovao mu je kao nezgrapna realnost , „kao kad se iz Novog Sada dođe u Beograd“. Odvajanje od kuće, a pogotovo od majčine kujne, priomoralo ga je da rano počne da se brine sam o sebi u sobi mladalačkih snova, ali mu je i pomoglo da brže sazri i očvrsne karakter.

https://www.danas.rs/sport/nba-liga-2024-favoriti-denver-nagets-nikola-jokic/

U leto 1991. načinio je skok koji mu je odredio karijeru. Obukao je Partizanov dres.

Imalo je istine u tome da je za dolazak među crno-bele uticao Aleksandar Đorđević, koji je, služeći vojsku u Novom Sadu, trenirao s NAP-om. Presudno je ipak bilo mišljenje Duška Vujoševića, koji je nekoliko puta kao Partizanov trener u sezoni 1990/91. išao uz Dunav da razgovara s njim. Vodio ga je s Bodirogom kao selektor na Evropsko juniorsko prvenstvo u Holandiji 1990 (peto mesto) i na Svetski šampionat za juniore u Kanadi 1991 (četvrto).

U Partizanu je ostao do 1995, a i kasnije su mu se putevi ukrštali sa Željkom Obradovićem, koji mu je bio prvi trener među crno-belima, baš u sezoni osvajanja evropskog klupskog prestola 1992. Stigao je zatim u Beneton. Od 1997. do 1999. na klupi velikana iz Treviza sedeo je Obradović, koji ga je onda poveo u Panatinaikos. Zajedno su s italijanskim timom uzeli Kup Saporte 1999, a s grčkim velikanom titulu evropskog šampiona 2000.

Godine 1998, i pre Mundobasketa, kad je s Benetonom pod Obradovićevim vođstvom učestvovao na završnom turniru FIBA Evrolige u Barseloni (u utešnom finalu Trevižani savladali Partizan sa 96:89), proglašen je za najboljeg igrača Evrope. U tom biranju, u kojem su glasali novinari i evroligaški treneri, imao je 75,3% glasova, Bodiroga 66,5, Predrag Danilović 60,1, Zoran Savić 36,3, a Dino Rađa 32,4. Kakva petorka!

Na NBA draftu je izabran 1994. u drugoj rundi (ukupno 54. pik). Uzeo ga je Sijetl, ali su redom pravo na njega preuzimali Minesota, Toronto i najzad Detroit, u koji je došao iz Panatinaikosa 2001. Prva sezona mu je bila i najbolja (sedam poena, četiri skoka prosečno). Usred sezone 2004. prešao je u Atlantu, a od 2004. do 2007. bio je u Kkipersima iz Los Anđelesa. Dok je bio u američkoj profesionalnoj košarci, imao je srčane probleme, koji su se odrazili i na karijeru. Uprkos skromnom učinku, pamtiće „bananu“ Majklu Džordanu, dok je najbolji svih vremena igrao u Vašingtonu bližeči se četvrdesetoj. „Bilo me sramota kad sam blokirao Džordana“, prisetio se jednom.

U leto 2007. vratio se u Evropu, u Pamesu, ali je do kraja te godine rekao zbogom košarci.

Ubrzo se upušta u poslovne vode. Osniva 2008. Poslovni centar Rebrača d.o.o. Pre dve godine po podacima NBS firma je dugovala 2,6 miliona evra, a i ranije ga je pratila fama o bezizlaznom finansijskom bilansu, čak i o bankrotu.

Od prošle godine je predsednik KK Vojvodina. Njegov sin Filip (rođen 1997, krilo, 206) igrao je košarku i dok je studirao u SAD. U ovoj sezoni je u čačanskom Borcu.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari