Belgiji fali drskosti

I zbog činjenice da je odluka da se igra u 11 gradova,i da pritom neke ekipe igraju utakmice u grupi na svom terenu, čini ovo takmičenje nepravednim. Posebno jer sad nema slobode putovanja, da navijači mogu bez problema da prate svoju reprezentaciju, a i malo je ko u mogućnosti da priušti sebi da pri tome proputuje dva ili tri grada po Evropi, a i šire. Dakle, nije ravnopravno, ali je i razvodnjeno.

Svoj maksimum više će davati selekcije gladne uspeha i igranja na velikim takmičenjima. Vidi se već kod onih igrača koji su isceđeni tokom sezone da su u mislima na nekim plažama, pod ležaljkama, ponegde čak i „otaljavanje“. Uočljivo je kod nekih od najvećih zvezda da igraju takozvanu „siguricu“, doziran način igre uz izbegavanje rizičnih driblinga i duela. Oni koji su došli svežiji, sa manjim brojem utakmica i manje akumuliranog umora, pokazuju veću želju, a iz toga često dođe rezultat.

Najbolji primer za to je Finska, bez obzira što tu utakmicu skoro i da ne možete gledati „fudbalski“ zbog svega što se na njoj i oko nje događalo. Engleze drži euforija posebno zbog domaćeg terena i ekipe koja uliva poverenje, dok su Hrvati pokazali da su ovom timu baterije pri kraju.

Najjači utisak ostavili su Italija i Belgija. Posebno ovi drugi koji su bez tri ključna igrača (povređeni de Brujne, Azar, Vicel) onako izdominirali protiv Rusije u gostima. Možda je vreme da se nametnu kao favoriti turnira, u Rusiji su bili treći, ali mislim da im i dalje fali ona doza sportskog bezobrazluka da takmičarski to izguraju do kraja. Uvek nalete na nekog ko to ima, kao recimo Italijani, i tako se sapletu o ekipu koja nije jača od njih. To je mislim i pitanje mentaliteta i činjenice da se to kod njih ne neguje „generacijski“. Inače, imaju baš moćan tim, Lukaku se već kandidovao za najboljeg igrača turnira, ova trojka će se u međuvremenu oporaviti.

A na putu do trofeja moraće verovatno da pobede i kompleks koji imaju od Holanđana i Francuza.

Autor je fudbalski trener