Bez mega zvezda – samo prosek

Nepravda kvalifikacionih „prozora“ već je nešto na šta je trebalo da se naviknemo, a bilo bi dobro i da smo na vreme pronašli način kako da uigravanje ekipe ne traje samo dva dana, s obzirom da je posle mečeva sa Letonijom i Belgijom sasvim jasno da bismo mnogo teže prošli da se kojim slučajem pozivu nije odazvao Miloš Teodosić.

Jeste da je u Belgiji bio najodgovorniji za doživljeni poraz, ali bez njegove kreativnosti i smisla za improvizaciju verovatno bismo kvalifikacije za Mundobasket započeli sa zabrinjavajućih 0:2.

Problem je odavno lociran: nezdrav odnos između FIBA i Evrolige najviše se reflektuje na ambicije najboljih evropskih reprezentacija, koje sve odreda pate tokom kvalifikacionih „prozora“.

Ipak, za reprezentaciju Srbije zabrinjavajuće je to da bez evroligaških i NBA igrača ona nikako ne može da ispliva iz evropskog proseka. Istina, vremena za trening je malo, za uigravanje ga gotovo nema, ali sve to je opšte poznata stvar i dalje ponavljanje i kuknjava nisu ni od kakve pomoći.

– Nama je veliki problem činjenica da nemamo kvalitetno domaće takmičenje. Nedostaje nam više kvalitetnih klubova. Mi sada ni u abaligaškim ekipama nemamo igrače kadre da nastupaju za reprezentaciju u kvalifikacionim „prozorima“. Partizan jeste izašao u susret; ti momci su opravdali očekivanja, odigrali na njihovom nivou – neki od njih će da napreduju, drugi su u košarkaškom zenitu. Mi smo bili jedina zemlja u kojoj je u toku kvalifikacionih „prozora“ igrano redovno kolo domaćeg prvenstva. Zašto, pa zato što reprezentacija ne računa ni na jednog od tih igrača i objektivno gledano, oni ni nemaju kvalitet za taj nivo košarke. Meni to nije prirodno – da smo došli do toga da u domaćem prvenstvu nemamo igrača koji po kvalitetu može da bude među kandidatima za reprezentaciju kada su kvalifikacioni „prozori“ – iskren je Dragoljub Vidačić, košarkaški trener i nekada respektabilni plejmejker.

On smatra da Srbija ima izuzetno talentovane mlade igrače, da se sa njima bolje radi nego u njegovo vreme, ali da je problem prelaznog perioda od 18. do 21. godine i dalje veoma problematičan.

U Belgiji se, pak, jasno videlo koliko nam fale kreativci na mestu plejmejkera: kad god Teodosić nije bio u igri ili bi „zaribao“ kao u poslednjoj deonici, nastala bi bezidejnost u napadu.

– Mi smo skoro tri četvrtine igrali veoma dobro u odbrani, nažalost, ponestalo nam je snage u poslednjoj čevtrtini da bismo defanzivno zamišljeno sproveli do kraja. U napadačkom segmentu, kad god bi se Teodosić umorio ponestajalo bi nam kreativnosti. Iskren da budem, mi ni nemamo veliki broj kreativnih igrača, osim Tea, Jovića i Micića. I ta činjenica ima veze sa time da u poslednjih dvadeset godina mi nemamo jako domaće takmičenje. Uprkos svemu, poraz od Belgije trebalo bi da bude za nauk. Posledice izgubljenog meča nisu velike. Selektor Svetislav Pešić je neko u koga svi imamo ogromno poverenje. Ne sumnjam da će sve studiozno izanalizirati i da će se napredak videti već u narednom kvalifikacionom „prozoru“ – uveren je Vidačić.

Marin Sedlaček je kao stručni konsultant na obema utakmicama bio „neposredni svedok“ svih dešavanja pre i tokom mečeva.

– Košarkaška javnost je donekle zadovoljna. Tri su činjenice zbog kojih je učinak polovičan: ekipa nikada ranije nije igrala zajedno; kapiten je obavio samo tri treninga sa timom pre prve utakmice i bio je mali razmak između mečeva da bi se nešto značajno unapredilo na treninzima. Takođe, Alen Smailagić se povredio na prvom meču; Filip Petrušev je stigao i nije uspeo da obavi nijedan ekipni trening – naveo je Sedlaček, koji se posebno osvrnuo na utakmicu u Belgiji.

– Trener nije znao igrače; nikada ranije nije radio sa njima, tako da je to i normalno, a pritom je bilo premalo vremena kako bi na treninzima stekao uvid ko koliko može i šta može da pruži. Siguran sam da možemo dosta bolje od prikazanog u Belgiji. Prva utakmica je bila mimo svih očekivanja. Rezultat je bio atipičan za naš stil igre (101:100). Protivnik je bio dosta bolji od Belgije, međutim u drugom susretu imali smo prazan hod krajem treće i tokom čitave poslednje deonice. Pritom, došlo je do zamora kod Teodosića i Avramovića, a i nestalo nam je agresivnosti u odbrani. Mislim da smo u Belgiji sami sebe pobedili; morali smo pametnije. Trebalo je da onemogućimo rivala da postiže lake poene; da bolje branimo njihov šut za tri poena. Pravili su nam probleme u sferi šuta, organizaciji igre i ispod koša, naročito ispod koša nismo smeli da im dozvolimo da uspostave balans. Ismael Bako je sa dva zakucavanja promenio momentum na način da je njihova spoljna linija dobila na samopouzdanju, svesna da postoji kontrola pod košem – podvukao je Sedlaček.

„Provalija“ između prvog i desetog

Dragoljub Vidačić smatra i da su sredstva koja država daje košarkaškim klubovima krajnje neravnopravno raspodeljena, odnosno da se najboljima daje možda i preko realnog limita, dok oni siromašniji dobijaju ispod svakog minimuma. „Organizacija takmičenja, nalik domaćem prvenstvu nema dovoljno novca da nadmetanje podigne na viši nivo. Čini mi se da se najboljim klubovima daje i preko objektivnih mogućnosti, dok onim slabijim nedovoljno za egzistencijalno funkcionisanje. Nije normalno da je razlika između prvog i desetog kluba u Srbiji toliko velika“, smatra Vidačić.

Mnogo zavisimo od Teodosića

Marin Sedlaček kaže da se, naročito posle utakmice u Belgiji, vidlo se koliko igra zavisi od sposobnosti Miloša Teodosića.

„Morali smo tako da postavimo igru da se ne očekuje sve od Teodosića u napadu. On je u poslednjoj deonici udvajan, a ostali nisu kretnjama bez lopte adekvanto pomagali, videlo se neiskustvo kod mnogih. Na kraju, ispunjen je cilj: videlo se ko koliko može da pruži, dijagnostifikovane su greške, kao i to ko nam fali po pozicijama“, poručio je Sedlaček.