Bez mesta za Krojfa, Zidana, Ronaldinja, Di Stefana…

Odmah posle objavljivanja najboljih 11 na francuski magazin je po društvenim mrežama, ali i stručnim fudbalskim krugovima osuto „drvlje i kamenje“ jer u tom sastavu nije bilo mesta za Johana Krojfa, Alfreda di Stefana, Ferenca Puškaša, Mišela Platinija, Franka Rajkarda, Ruda Gulita, Zinedina Zidana, Ronaldinja…

Srpskim poklonicima fudbala zasmetalo je i što se među najboljima nije našla ni legenda jugoslovenskog fudbala Dragan Džajić ili Velibor Vasović koji je igrao tri finala Kupa šampiona (jedno s Partizanom i dva sa Ajaksom), a potom je 1971. postao prvi stranac koji je kao kapiten holandskog tima podigao čuveni pehar.

Međutim, ukusi, naročito fudbalski, se razlikuju, a vreme izgleda čini da se (o)lako zaborave neke legende.

Na golu tima sveta zasluženo se našao Lav Jašin, jedini golman koji je u istoriji „Frans Futbola“ proglašen za najboljeg fudbalera sveta, a čije ime i dalje nosi nagrada za najboljeg čuvara mreže na Svetskim prvenstvima.

Odbrambenu liniju čine: Maldini, Bekenbauer, Mateus i Kafu.

Sredina terena rezervisana je za Ćavija, Maradonu, Mesija i Kristijana Ronalda, a napad za Pelea i Luisa Nazaria da limu Ronalda.

Zanimljivo je i da se među najboljih 11 nije našlo mesta za čuvenog brazilskog levog beka Roberta Karlosa, osvajača tri Lige šampiona i Mundijala u Južnoj Koreji i Japanu (2002).

Mesta nije bilo ni za čuvenog Britanca Džordža Besta, koga i danas mnogi smatraju najboljim engleskim fudbalerom svih vremena.

Mnogi smatraju i da je Brazilac Garinča morao da se nađe u prvoj postavi ispred Ćavija, kao i da nema opravdanja ni da nije bilo mesta za drugog čuvenog Španca Andreasa Inijestu.

U napadu je svakako najveća konkurencija, pa se donekle može opravdati odsustvo legenardnog Holanđanina Marka van Bastena, napadača Milana koji je tokom karijere sakupio tri Kupa šampiona, jedan Kup pobednika kupova i jedno Evropsko prvenstvo.