Biftek tvrđi od Federera

Moram priznati da sam oduvek cenila duh revolta i pobunjenike. Naravno, za prave stvari. No, ono što uopšte nisam očekivala je da se neko takav pojavi na vimbldonskom šampionatu!! I to ne zato što za to nije bilo, ili nema razloga, već pre zbog činjenice što su ovde svi u toj meri impresionirani tradicijom i ugledom institucije, da se niko ni ne usuđuje da stavi neku primedbu ili da neki kritički osvrt.
Ali, srećom, ima izuzetaka. Ko drugi do Marat Safin! Čovek je oduvek bio poznat po svom buntovnom duhu i otvorenosti bez ostatka. Do sada, on je te svoje osobine uglavnom ispoljavao na terenu – raspravljajući se sa sudijama, lomeći rekete, ili , najčešće, vodeći duel sa samim sobom.
No, na ovogodišnjem Vimbldonu nije bilo čak ni toga. Safin je relativno lako i ubedljivo prošao do trećeg kola, da bi se u njemu susreo sa virtuozom modernog tenisa – Rodžerom Federerom. To je bio meč koji su svi sa nestrpljenjem očekivali, nadajući se da će retko nadareni Safin, nosilac dve grend slem titule i čovek koji je poslednji pobedio Rodžera na grend slemu (van Rolan Garosa) – u Australiji 2005, moći da mu se suprotstavi. No, što je jos značajnije, toga se pribojavao i sam Federer, znajući jako dobro sve kvalitete moćnog Rusa. Međutim, strah Federera da će vrsni Safin imati „jedan od svojih ludo dobrih dana“ je bio bezrazložan. Naime, Safin je samo na momente demonstrirao svoju briljantnost i klasu i može se reći da nije imao ni dovoljno koncentracije, ni strpljenja da se usprotivi Federeru u njegovom najboljem izdanju. Jer, maestro je bio na svom podijumu i hteo je svima da pokaže da je nezaustavljiv.
No, ako je na terenu ispoljio zavidan mir, Safin je ipak ostao dosledan sebi – pokazavši da ga njegov buntovni duh ne napušta. Ali, ovoga puta van terena, okomivši se na organizatore turnira. Počevši od nezadovoljstva hranom u restoranu za igrače – „Tanjir špageta košta 12.5 funti. Gde još na svetu možete da vidite tako užasnu cenu“ – urlao je Safin. I nastavio – „Biftek je ovde tvrđi od Federera. A što se paste tiče, nemojte je ni probati. To nije Kiprijani u Njujorku. U tom restoranu, najboljem u Njujorku, ja mogu da jedem pastu za 20 dolara. A o Rusiji i da ne govorim.Tamo možete da nađete daleko bolju pastu za tu lovu“. I, naravno, on je u pravu. Bilo koji pristojan međunarodni turnir bi dočekao Safina sa tanjirom čorbe, lepim predjelom i dobrim gulašem ili komadom mesa za polovinu te sume.
Safinove primedbe su usplahirile duhove i podstakle i druge nezadovoljnike da kažu šta imaju. Prva mu je u pomoć priskočila štampa, budući da su novinari podjednako revoltirani kako cenama tako i menijem u njihovom restoranu. Novinari, koji su do sada konspirativno šaputali, konačno su rešili da progovore – optužujući šampionat da je nekorektan, dvoličan, itd, itd.
Tako je nastupio „haos“, „anarhija“ i može se reći da se poslednji dani alavog kapitalizma bliže kraju!!! Da, igrači dobijaju dnevni dodatak za hranu u visini od 23.49 funti dnevno, kao i dnevni dodatak od 170 funti i u prilici su da odu kući sa najvišom nagradom od 700 hiljada funti ako osvoje nagradu. Ali, jedan je Rodžer Federer, a lokalne rente i hoteli su zastrašujuće skupi za sve i 23.49 funti nisu dovoljne da pokriju čak ni dve paste bolonjeze. Sa štampom je stvar još gora. Novinari dobijaju 3,5 funti dnevno – navodno za hranu. Ili bolje reći za polovinu sendviča , jer ceo košta duplo. Novinari se šale da je to zapravo možda prilog za vodu. Da ne dehidriraju od vimbldonskih vrućina!
Ali, Marat nije pokrenuo samo pitanje hrane. O ne! Ima tu još mnogo toga – „luda“ travnata podloga, odlaganje mečeva, kiša, pompeznost celog događaja i turnira , kao i bezbrojni i beskrajni pregledi službi bezbednosti na ulasku na šampionat. „Birokratija je postala luda“, kaže Safin. „Jedina stvar koju rade, je što pregledaju vašu torbu i džepove 300 puta dnevno. To je doista neizdrživo“.
Ponovo, on je u pravu. Takoreći svakodnevno, možete videti kako bezbednosne službe kontrolišu do detalja ljude koje takoreći svi znaju – od igrača, do recimo oca Venus i Serene. Što se Safina tiče, valjda ne veruju ozbiljno da je ovaj momak, ukrašen svim mogućim igračkim bedževima, potencijalni terorista!!! Ista stvar je sa štampom, a što se tiče publike, maltretiranje je toliko da dok prođu sve kontrole, mogu biti srećni ako odgledaju i nešto tenisa.
Safin nije jedini koji ima primedbe na Vimbldon. Davidenko mu se pridružio, izjavivši da je to „najdosadniji turnir“. Svoju tvrdnju je ovako obrazložio- „Imajući u vidu koliko ima kiše na Vimbldonu i to svake godine, organizator nije predvideo ništa kako bi se igrači zabavili dok čekaju satima na svoje mečeve. Do sada su stvarno nešto mogli da urade. Nego, samo tenis, tenis, tenis“. Pre njih, glavni kritičar slavnog šampionata je bio Medvedev, koji je često govorio o vimbldonskom „snobizmu“ i smatrao da je ta cela priča o istoriji i tradiciji „pravo sranje“. Kao i o pratećem birokratizmu- „Oni se samo smeju i kažu Sorry, vi možete da imate samo jedan bedž. Sorry, vi možete da trenirate samo 30. minuta; Sorry ovo, sorry ono..“. Može se reći da su i te primedbe umesne, budući da na šampionatu sve funkcioniše na bazi propusnica. Gde god hoćete da idete – od igračke loze, press konferencija, za sve vam trebaju propusnice i nekada vam se čini da se ne bavite ničim drugim do prikupljanjem kojekakvih dozvola.
Kako god bilo, nedodirljivi šampionat je uzdrman. Iako nije bilo pobune, barikada i revolucionarnih pokliča, neko se ipak usudio da ga žestoko iskritikuje. Pored glavobolje koju već ima sa svojim igračima, koji su masovno poispadali u prva dva kola i tako zabeležili najlošiji rezultat u posledjih 17 godina, šampionat će sada morati da se pozabavi i kritikama koje su mu upućene od strane igrača i štampe. Koliko će to primiti k znanju i da li je i koliko spreman da nešto menja, videćemo tek iduće godine.