Bjelica se u oproštajnom pismu naročito setio trojice trenera: Posebna zahvalnost Kariju, Dudi i Željku, Divac i Peđa gurali me u nove pobede

Za Nemanju Bjelicu verovanto će zauvek biti vezan nadimak Profesor velikih šuteva, koji možda najbolje oslikava njegovu sportsku i košarkašku kuraž.

Sijaset puta pokazivao je svoju smelost i odlučnost, uprkos tome što nije ostavljao utisak preterano harizmatičnog i rečitog igrača.

Odluka da u 36. godini ode u igračku penziju verovanto je bila povezana i sa konstantnim povredama koje su ga opterećivale u poslednjih godinu, odnosno godinu i po dana.

Ostaće Bjelica u sećanjima navijača po tome što je bio deo generacije koja je 2009. na Evropskom prvenstvu u Poljskoj praktično vratila Srbiju na veliku scenu.

Tada je debitovao kod selektora Dušana Dude Ivkovića, koji je sledio trenerksu nit Svetislava Pešića.

Popularni Kari je godinu dana ranije u anonimnom igraču video polivalentno rešenje u Crvenoj zvezdi. Iako visine 209 centimetara, sa samo 20 godina Beli je bio jedan od vodećih košarkaša kluba sa Malog Kalemegdana.

Kasnije, dokazujući se na internacionalnom nivou, odlične partije pružao je u Fenerbahčeu. S tim u vezi i ne čudi što se u oproštajnom pismu posebno zahvalio trojici srpskih trenerskih velikana.

– Pročitao sam dosad mnogobrojna saopštenja profesionalnih sportista kojima objavljuju kraj karijere. Tada sam razmišljao da ću, kad za to dođe vreme, lično izbeći takav trenutak, jer sam se oduvek trudio da moje jedino obraćanje javnosti bude isključivo sa košarkaškog terena.

Negde davno sam pročitao da niko nije pobedio vreme. Poslednjih godina sam toga postao potpuno svestan. Sada, mimo svih očekivanja, osećam potrebu da, posle 20 godina, zvanično objavim da je došao kraj.

Tražio sam u početku malo mesto na košarkaškoj mapi, počev od terena mog Bloka 70 na Novom Beogradu, do pravog zaljubljivanja u košarkaške obruče posle rada sa trenerom Acom Janjićem. Mnogi ne znaju da su me Milan Mandarić u Superfundu, kasnije Zoran Kostić u Austriji, potom Branko i Milivoje Karalejić, kao i moji prvi agenti Bojan Tanjević i Lucijano Kapikjoni, na početku podržavali i ohrabrivali da mogu mnogo daleko. To cenim i ne zaboravIjam.

Posebnu zahvalnost dugujem trojici naših velikih trenera, bez kojih košarka u Srbiji ne bi danas bila ovako cenjena i voljena. Oni su me, svako na svoj način, naučili sta znači igra za reprezentaciju i kako bi trebalo braniti zastavu i grb naše Srbije. Svetislav Pešić me je prepoznao kao igrača, dao mi šansu i pružio veliku podršku. Dušan Ivković me je uvrstio u reprezentaciju čiji sam dres godinama sa velikim ponosom nosio, a uz Željka Obradovića sam u Fenerbahčeu igrao najbolju kosarku u životu i postao MVP Evrolige.

U NBA sam potpuno promenio način igre, ali ne žalim… Žarko Đurišić tokom boravka u Minesoti, zatim Vlade Divac i Peđa Stojaković u Sakramentu, dali su mi novi podsticaj i snažno me gurali u nove pobede

Kruna mog profesionalnog puta je bilo osvajanje šampionskog prstena sa Golden Stejt Voriorsima i trenerom Stivom Kerom, koji mi je košarkaški pravougaonik prikazao na drugačiji način.

Tokom karijere u USA, Lukas Šarte iz Španije je postao moj veliki prijatelj, iskreni savetnik i čovek od velikog poverenja. Zahvalnost dugujem i mom bratu Vladimiru Ćuku, koji je uvek bio uz mene.

I svi ostali koje sam se sreo na košarkaškom putu, mnogobrojni saigrači i prijatelji iz reprezentacije, zatim Sead Galijašević, Dušan Sajić, doktor Gaga Radovanović, Bata Zimonjić, Dejan Milojević, Srđan Nedeljković, Aca Matović, Aleksandar Kesar, Filip Volšek i mnogi drugi, dali su, svako na svoj način, nesumnjiv doprinos u razvoju moje karijere.

Naravno, uz mene su uvek stajali moji divni roditelji, posebno otac Milovan, čiju sam neizmernu ljubav i bezrezervnu podršku osećao stalno i svuda.

Ipak, moj najveći uspeh i ponos su moja deca Nika i Stefan.

Hvala reprezentaciji Srbije, Crvenoj zvezdi, Fenerbahčeu i Golden Stejtu.

Možda sam malo odužio, ali je izgleda moralo tako.

Ovo je kraj moje karijere i nadam se skorom početku novog izazova u sportu koji mnogo volim i koji mi je toliko dao.

Hvala svima!

Nemanja Bjelica