Bodovni učinak Srbije za čistu desetku, „umetnički utisak“ ispod nivoa: Neke cifre podsećaju na poslednji plasman na EURO

Ako cilj opravdava sredstvo, onda su najbolji fudbaleri Srbije i njihov selektor Dragan Stojković sjajno odradili posao na početku kvalifikacija za prvenstvo Evrope, 2024. godine u Nemačkoj.

I više od toga, jer su beogradskom pobedom nad Litvanijom (2:0) i podgoričkim trijumfom protiv Crne Gore (0:2) izbili na prvo mesto grupe G, gde niko više nema svih šest osvojenih bodova.

Mađarska i bivša jugoslovenska republika kaskaju sa po tri boda (istina, severne komšije s mečom manje), Litvanija (jedna utakmica) i Bugarska nisu makle od nule, pa bi Orlovi već u junskom duelu sa Bugarskom mogli da naprave značajan iskorak ka cilju.

Aktuelne brojke slute na srećan kraj, jer su Piksi i sadašnja generacija „prepisali“ ono što je uradila naša poslednja ekipa – učesnik kontinentalnog takmičenja, davne 2000. godine u Belgiji i Holandiji.

Tadašnja SR Jugoslavija, većinski sastavljena od srpskih igrača, počela je kvalifikacije sa dve pobede i to sa identičnom gol razlikom (4:0) Mihajlovića, Kralja, Mijatovića, Jugovića, Stojkovića…

Poslednji sa spiska tada je „plesao“ po sredini terena, a sada je prvi put od početka selektorskog mandata vezao dva meča bez primljenog pogotka. Bilo da se radi o borbi za Mundijal, SP ili Ligi nacija.

Dakle, rezultatsko prolazno vreme na putu ka najvećem turniru sledećeg leta, u ovom delu sveta, zaslužuje čistu desetku. I gromke aplauze, posebno u kontekstu istine da se na kraju računaju samo ishodi.

A igre zaboravljaju, bilo da su dobre ili slabe, kao što je bio slučaj u poslednjih 180 minuta loptanja Orlova. Ni na „Rajku Miriću“ ni na „Gradskom stadionu“ nisu bili ni senka nekih svojih ranijih izadanja.

Naročito onog protiv Portugala u Lisabonu, kada su u biti ili ne biti okršaju sa nekadašnjim prvakom Evrope briljirali, pobedili i direktno otišli na Mundijal 2022. Previše toga se svelo na invidualne bljeskove.

Pre svega Dušana Vlahovića, strelca (ukupno) tri gola u Beogradu i Podgorici. Iako u Juventusu još ne opravdava silne milione evra uložene u njegov transfer u dresu Srbije dokazuje da je prvoklasni špic.

Plus jedna iskorišćena šansa Dušana Tadića, asistencije Filipa Mladenovića i Filipa Kostića, odbrane Vanje Milinkovića-Savića. Ostalo je zasluživalo skromne ili jedva prelazne ocene. Najviše u ofanzivi.

Dok su organizacija napada i završni udarac protiv Litvanaca još i solidno funkcionisali, protiv Crnogoraca je to bilo nepovezano, sporo, dosadno… Primopredaja lopta bila je opterećena čestim greškama.

Teško je iznošena na protivnikovu polovinu terena, a još teže dolazila do (jedinog špica u startnih 11) Mitrovića. Ni nalik Piksijevoj Srbiji koja voli i(li) nastoji da agresivno pritiska i kidiše na šesnaestrerac.

Kombinacija stalnih i manje korišćenih lica oko centra nije urodila željenim plodom, pa je Vlahović morao da iščupa trijumf u „bratskom“ derbiju ovog ponedeljka. Posle kog će stručni štab imati tema za analizu.

Između ostalog i o defanzivi, jer sveže napravljenu zadnju liniju valja spremiti za velika iskušenja. Poput očekivanih u duelima sa nadolazećom Mađarskom. Ili, ako ispadne sve kako treba, na EURO 2024.

Novi štoperski triling Milenković-Gudelj-Pavlović mora da bude čvršći u igri pozadi, kao i daleko korisniji u fudbalu prema napred. Takva „preporuka“ važi za sve, osim učinkovitog rezervistu Vlahovića.

Počev od sledećeg izlaska na teren, pa do kraja bitke za, decenijama, čekano učešće reprezentacije na Evropskim prvenstvima. Mundijali su Mundijali, ali ima nešto i u kontinentalnim šampionatima.