Branim se, dakle, napadam

Neki će možda reći da je ispadanje iz kvalifikacija za Ligu šampiona neuspeh, ali čak i najokoreliji navijači shvataju da su dva uzastopna učešća u eri Vladana Milojevića vid fudbalskog čuda, a ne realnost bilo kog kluba sa ovih prostora.

Dejan Stanković je na „Marakani“ dočekan sa skepsom. Fudbaler koji je posle 85 mečeva u crveno-belom dresu morao da napusti Zvezdu pre navršene dvadesete godine života teško može biti svrstan među „legende kluba“, kako ga je tada pompezno najavio generalni direktor Zvezdan Terzić.

Njegov razvoj nažalost nije završen u Zvezdi, a kada je prodat Laciju, što je tada bio skandal da neko sa 19 godina ode iz kluba, niko ga nije ni pitao želi ili ne da se tako mlad otisne u beli svet.

Status legende kluba mogao bi međutim da stekne kao trener, ako nastavi da pravi kvalitetne rezultate, s kojima je već obeležio ovu godinu.

Uprkos dvocifrenoj prednosti nad Partizanom koju je nasledniku ostavio Milojević, javnost je od Stankovića očekivala da dokaže da je zaslužio pehar šampiona Srbije.

Bleda partija protiv Partizana u Superligi i ispadanje u polufinalu Kupa Srbije ozbiljno su poljuljali poverenje u novog trenera.

Slab start evropske sezone i mučenje protiv Tirane i Ararata, ali i ispadanje od Omonije, visili su mu kao mač nad glavom cele jeseni.

Kritike su polako počele da stižu i iz poltronskih medija, kojima su signali iz uprave da mora mnogo bolje bili dovoljan znak da ekspresno ospu „drvlje i kamenje“ po dojučerašnjoj „legendi kluba“.

Malo ko je tada shvatao filozofiju Stankovićeve igre, uključujući i pisca ovih redova, a što je još gore – utisak je da su je igrači shvatili tek po ulasku u Ligu Evrope.

Više od dve decenije provedene u Italiji (15 godina kao igrač) učinile su svoje.

Stanković je shvatio da put ka pobedi vodi iz odbrane, a ne iz napada.

Zato je Stanković tek plasmanom u nokaut fazu Lige Evrope dobio zaslužene pohvale od bukvalno svih, i onih koji su ga hvalili pa kudili, kao i onih koji su izražavali sumnju od starta.

Sada se sa nestrpljenjem čeka da li će uigrana defanzivna taktika doneti rezultat i na jednom tako velikom meču protiv velikog Milana.

Dosadašnja praksa crveno-belih uglavnom je bila da poginu u lepoj igri protiv velikih rivala.

A onda je Ljupko Petrović u Bariju napravio preokret i pokazao da i „katanaćom“ može da se stigne do rezultata.

Sada će i „katanaćo“ Dejana Stankovića biti na magistarskom radu protiv „rosonera“.

Strpljenje za decu kluba

Najveći kvalitet koji je Dejan Stanković do sada pokazao verovatno je strpljenje prema izdancima Zvezdine škole Željku Gavriću i Veljku Nikoliću. Mladim vezistima dao je šansu od svog prvog dana, a oni su mu se ekspresno odužili odličnim igrama i golovima. Stanković je defanzivca Strahinju Erakovića zaštitio od svih kritika posle katastrofalne partije na jesenjem derbiju protiv Partizana i time pokazao mu da će imati dovoljno strpljenja da ga sačeka da se razvije u prvom timu.