Moja karate priča

Ta estetika, eksplozivnost i prostorna koordinacija sa vrhunskom samokontrolom me fascinirala. Odmah sam se zaljubio u ovu veštinu!

Po povratku u moj rodni Šabac upisao sam se u karate klub „Napredak“. Bio sam pomalo opsednut Istokom tih godina i vrlo mi je prijala fizička primena etike i filozofije. Srednju mašinsku školu završavam sa braon pojasom kao kandidat za majstora i već dobrim stažom kao trener kluba.

Prelazim u Beograd da bih studirao mašinstvo ali na opšte iznenađenje upisujem glumu. U Studentskom gradu sam kod majstora Slobe Vučinića nastavio sa treninzima. Godinu dana kasnije, na poziv Ilije i Vladimira Jorge odlazim u Crvenu zvezdu da bih svoje najlepše studentske dane, pa i karate rezultate krunisao u karate klubu „Medicinar“.

Tu sam upoznao dva majstora Vladimira Demnijevskog i Radomira Mudrića, zbog koga i pišem ovaj osvrt na deo mog nedovoljno poznatog dela života. Sensej Radomir Mudrić je i danas moj učitelj i veliki prijatelj. Šta nas je to tako snažno i dugo povezalo?

Danas to mogu slobodno definisati jednom rečenicom, velika ljubav i posvećenje prema ovoj dostojanstvenoj borilačkoj veštini samoodbrane. Možda ovo nikad ne bih pisao da moj „Mudra“ nije napisao osvrt na svoj karate put u knjizi „KARATE – Sensei Radomir Mudric 100 pitanja-100 odgovora“. Knjiga je ustvari veliki intervju koji majstor Nenad Simić pravi sa Mudrom.

Slušajući Mudru kako progovara iz ove knjige shvatio sam koliko nam danas fali gotovo u svemu, posvećenje, poštenje, poštovanje, jednom rečju KARAKTER! To je onaj bruseni kamen koji bez obzira na okolnosti, brzinu života i opšteg kulturnog i vrednosnog kiča i dalje sija. Da su nam društveni temelji od tog kamena zidani „MUDROM“ brušeni, ja ne bih ni sekund brinuo za našu kuću u kojoj svi danas kako tako živimo.

Dok sam još bio na akademiji i dalje sam aktivno trenirao vrlo često na FDU-u i to sa Mudrom. Postao sam mu senpai – učenik koga je sam birao.

Vrlo mi je prijalo da izlazim na borilišta i kroz borbu oštrim svoj duh. Borbe su za mene uvek bile veliki izazov. Vremenom je profesija prevladala, samim tim sam smanjio borbe a povećao svoje treninge na učenju i vežbanju kata. U leto između treće i četvrte godine FDU-a otišao sam na letnji semestar karatea u Poreč. Glavni instruktor bio je glavom i bradom otac karate priče u Evropi Taidji Kaze…

Trenirao sam dva puta dnevno po dva tri sata. Svako jutro pre svitanja trčao sam 12 kilometara obalom. Na kraju seminara sam među 50-ak učesnika položio izuzetno naporan i težak ispit za majstora i to pred sensei Kazeom. Samo je nas šest tada to uspelo.

Posle su došla i druga majstorska priznanja ali ni jedno se nije moglo porediti sa tim.

Za moju ljubav prema karateu je zaslužan Srpski Japanac, karatista svetskog ranga – sensei Radomir Mudrić. Decenijama treniramo zajedno.

Karate nam dođe i kao opsesija i kao lek, životna iskustva nam se prepliću. Ponekad nam se učini da ne učimo mi samo jedan od drugog nego kao da nas Nešto ili Neko neprekidno uči samo zato što smo rešili da i dalje učimo. Mudra ima običaj da kaže gledajući kroz prozor sale godišnja doba koja se raznobojno pred nama smenjuju – „kako sve prolazi a mi ostajemo u belim kimonima i dalje radeći kao da smo tek počeli“. Trajaće taj trening još, samo Bog zna koliko!? Nek tako i ostane! Ossss!!

U znak poštovanja i ljubavi za sensei Radomira Mudrića, majstora karatea 8. dan od sempaia Branislava Lečića, majstora karatea 5. dan.