Branko Knežević: Juniori užičke „Slobode“ su pobedjivali košarkaše Zvezde i Partizana

-Te pobede pomogle su da momci shvate da ni za velike klubove ne igraju vanzemaljci, već takođe deca i da je sve moguće“, kaže trener mladih šampiona, koji je košarku počeo da igra 1991. godine u užičkom Play off-u.

Kao trener je počeo da radi sasvim slučajno, u istom klubu, devet godina kasnije, na poziv poznatog užičkog košarkaša i trenera, Sretena Đurića.

-Nikada se nije stvorila neka dobra prilika za seniorski rad, a u međuvremenu sam shvatio da mi rad sa decom baš odgovara, kaže Knežević, koji je krajem prošle godine dobio i gradsko priznanje kao sportski stručnjak godine, i to za izuzetno uspešan trenerski rad sa juniorima Košarkaškog kluba Sloboda.

Generacija juniora sa kojom ste ostvarili sjajne rezultate je ujedno ekipa sa kojom ste proveli niz godina. Koliko je to važno, posebno kada je reč o mladim igračima?

-Velika je razlika u radu sa mlađim kategorijama i seniorima. Mladi igrači zahtevaju drugačiji pedagoški, psihološki pristup, metodologiju rada. Pokazalo se vremenom da mi je jako važno da imam priliku da sa jednom ekipom provedem više godina, da se dobro upoznamo. U ovom slučaju, tako je i bilo. Sa nekima sam proveo sedam, sa drugima četiri godine. Igrači se uvek menjaju, to je prirodna selekcija. Jedni odustaju, drugi dolaze. Ova ekipa je fantastično funkcionisala zajedno. Pre svega ljudski, a onda i košarkaški. Mnogi koji su prethodnih godina bili glavni igrači u ekipi, zbog igre su postali oni koji rade iz drugog plana. Svi oni, zajedno, najzaslužniji su za veliki uspeh.

U tom uzrastu, verovatno je izuzetno važno pomoći igračima da izgrade samopouzdanje?

Samopouzdanje se najbolje izgrađuje pobedama. Ako se pobeđuje, lako je. Timsko i pojedinačno samopouzdanje stiže samo. Ipak, da bi mogao da pobeđuješ, potrebno je mnogo rada. Sve što su radili, tražilo je mnogo odricanja, upravo od onoga što je deci u tom uzrastu najinteresantnije. Svi naši igrači idu redovno u školu, dobri su đaci. Pored toga i treninga, ostaje im vrlo malo vremena za druženje. Teško je, ali tu se pravi jasna selekcija ko hoće, a ko neće da bude tu.

Kako kao trener reagujete ako vidite da jako talentovano dete „neće“, odnosno, želi da odustane?

Jako talentovani retko odustaju. Najnezgodniji momenat je kraj srednje škole, kada treba da odluče da li će se profesionalno baviti košarkom ili će otići na fakultet. To je teška odluka za decu, ali i za roditelje. Pitanje je koliko je pametno da se trener meša u tu odluku. Koliko god da je dete talentovano, niko ne može da mu garantuje da će uspeti.

Ta generacija trijumfovala je u utakmicama sa Zvezdom i Partizanom, Dinamikom, a u regularnom delu sezone i Megom, koja se pokazala kao najveća prepreka?

Mega je stvarno fenomenalna ekipa, odnosno sistem. Takav je ceo klub, stručni štab, logistika, a na sve to i vanserijska generacija košarkaša. Ostaje žal što nismo uspeli da ih pobedimo, ali kada se malo glava ohladi, realno je da je to ekipa koja je bolja od nas.

Ipak, Vaša juniorska ekipa pobeđivala je timove velikih klubova i sistema. Koliko su takve pobede važne za mlade igrače?

Imali smo dobar raspored. Krenuli smo u sezonu sa šest, sedam pobeda, bez ijednog poraza. Pet poslednjih kola bile su utakmice sa pet najboljih ekipa u ligi, uz nas: Zvezda, Partizan, Borac, Mega i Dinamik. Cela sezona se okrenula za tri dana. Bila su to dva gostovanja Zvezdi i Partizanu, sreda i nedelja, gde smo uspeli da pobedimo oba kluba. Tada su, pre svega, igrači osetili da mogu da se nose sa njima. Shvatili su da ti momci nisu vanzemaljci, već deca, kao i oni. Te dve utakmice su bile ključni deo sezone. To što smo pobeđivali ostale je bilo „normalno“, ali pobediti Zvezdu i Partizan u Beogradu u razmaku od tri dana, deci je bilo neverovatno. Tako su uspeli da skinu mentalnu blokadu i shvate da imaju čemu da se nadaju.

Da li ste na početku sezone mogli da predvidite takve uspehe?

Odmah smo znali da imamo dobru ekipu. Koliko dobru i za šta može da se izbori, nismo bili sigurni, ali znali smo da možemo da se nosimo sa svima. Nadali smo se nekoj medalji, potajno, bez velike priče, posebno sa igračima. Naš cilj je jedino bio plasman. Imali smo sreću i da se završni turnir igra u Užicu. Žao mi je što je zbog korone situacija bila takva da hala nije mogla da bude otvorena, jer sam sigurna da bi sva tri dana bila puna.

Užice je važilo za sredinu u kojoj rastu veliki košarkaški talenti. Da li su ovi uspesi znak da se vraća na te staze?

Ova generacija je kao šlag na torti. Još 2017. godine, kada je Košarkaški klub Sloboda odlučio da ponovo pokrene rad sa mlađim kategorijama, bili smo na dobrom putu. Od te godine rezultati svih naših selekcija su poprilično dobri. Primarni cilj je svake godine ostvarivan. Juniorska i kadetska ekipa samo jednom u ovih pet, šest godina nisu igrali jedinstvenu ligu. Pionirska ekipa takođe ima polufinalni turnir u prvenstvu Srbije.

U većini klubova, akcenat je uglavnom na seniorskim ekipama, što se odražava i na rezultate mlađih kategorija. Kako ste prevazišli tu prepreku?

Tako je u Užicu, Beogradu, u celoj Srbiji. Da bi se ta situacija promenila, podrazumeva se da su potrebna talentovana deca, ali mnogo su bitni dobri uslovi za rad. Naši uslovi su kroz ovih pet godina, bili sve bolji. Sigurno nisu zabeleženi u Užicu u skorije vreme. Mogli smo da treniramo dva puta dnevno, što se kod ozbiljnih klubova i podrazumeva. Ceo klub dosta radi na tome, jer koliko god da su deca dobra i talentovana, bez rada ne mogu napraviti ništa.

Koliko Vam je važno što su uloženi rad i energija dobre rezultate dali baš u Vašem rodnom gradu?

Mnogo mi je drago što je ovaj uspeh ostvaren baš u Užicu. Ja se ovde osećam dobro. Sva deca koja su bila u ekipi su iz Zlatiborskog okruga. Dva momka iz Priboja, jedan iz Prijepolja i jedan iz Bajine Bašte. To i jeste bio cilj kluba, kada smo ponovo pokretali rad sa mlađim kategorijama. Želeli smo da što više njih dođe u Užice, a ne da nam deca iz Prijepolja, Požege, Priboja, odlaze u Beograd. Nadam se da ćemo u tome i uspeti.

Sada ste trener pionira. Da li je već sada moguće prepoznati decu koja mogu ponoviti ili prevazići dosadašnje uspehe mlađih kategorija?

Nadam se da ću ponovo imati priliku da sa ekipom provedem više vremena, takav je plan. Oni su izuzetno perspektivna ekipa. Koliko, videćemo, još uvek su deca. Dobri su i žele da rade. Dug je put pred nama i trudićemo se da napravimo što je moguće bolje rezultate. Za sada nam je cilj da uđemo u polufinalni turnir Prvenstva Srbije. To bi bio lep rezultat, ali pre svega, motiv više za decu da nastave da rade.

U prvom timu sedam igrača iz mlađih kategorija

Moj cilj, ali i celog kluba je da sa ovom pionirskom ekipom dobijemo što više igrača za prvi tim. Lepe su medalje i pobede, ali se rezultat rada u najmlađim kategorijama najviše vidi kroz to koliko igrača iz ekipe ostane da igra seniorsku košarku. U prvom timu sada imamo sedam igrača koji su prošli kroz naše mlađe kategorije. U generacijama koje dolaze ima dosta perspektivnih momaka koji će jednog dana, siguran sam, biti u prvom timu.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Divlja deponija u krugu komunalnog preduzeća u Čačku, pristiže i smeće iz Užica

Udruženje „Da (ne) dišemo duboko“: Deponija Duboko radi uprkos zabrani inspektora

Udruženje „Da (NE) dišemo Duboko“: Ministarstvo dostavilo rešenje o zatvaranju deponije Duboko

Dačić: Unapređen sistem reagovanja u vanrednim situacijama kroz digitalni registar rizika