Čekajući trofej 56 godina: Sjaj i prokletstvo "Gordog Albiona" 1Foto: EPA-EFE/Neil Hall

U toku je Mundijal u Kataru. Englezi su impresivnom pobedom nad Iranom (6:2) ponovo podgrejali snove navijača i tamošnje javnosti da se fudbal konačno „vraća kući“. Jučerašnja podela plena sa SAD-om vratila ih je u realnost i pozvala na oprez da ubuduće respektuju autsajdere. Britanski list Gardijan pred prvenstvo nije uvrstio Englesku ni među prvih deset selekcija favorita za osvajanje prvenstva.

Dovoljna je bila samo jedna pobeda izabranika Gereta Sautgejta da se samopouzdanje koje je bilo u nokdaunu nakon ispadanja u B diviziju Lige nacija sada vine nebesa.

Englezi praktično već skeniraju potencijalne rivale u osmini finala bez obzira što im predstoji ozbiljan okršaj sa Velsom kako bi metamatički obezbedili prolazak grupe.

Istini za volju sportska štampa je daleko opreznija. Navode da jedna ubedljiva pobeda nad ekipom koja ne spada u sam vrh svetskog fudbala nije objektivan pokazatelj krajnjeg dometa ove nesumnjivo talentovane selekcije koju neki (ne)opravdano porede sa čuvenom generacijom „The Boys of 66“ kako glasi naziv knjige Džona Rovlinsona.

Prvi i poslednji put podigli su trofej kod kuće pre 56 godina posle sumnjivog gola u finalu koji je dvadeset godina kasnije u Meksiku osvetio Dijego Armando Maradona „Božijom rukom“ koja ih je kaznila i za argentinski poraz u Fokladnskom ratu.

U duhu prvenstva u nastavku je priča o engleskom sjaju iz druge polovine prošlog veka.

Englezi fudbalu pristupaju istovremeno strastveno i filozofski odmereno začeinjeno dozom sofisticiranog humora koji se preliva od samoironije do sarkazma.

Gordi Albion je imao još nekoliko blistavih momenata, ali uvek je nešto nedostajalo da dođu do vrha.

Englezi duguju sve čoveku koji je imidž reprezentacije sačuvao od podsmeha onih koji smatraju da ta selekcija nema pravo da sebe stavlja u rang velesila bar kada je u pitanju reprezentativni nivo. Reč je kasnijem Seru Alfu Remziju iz Dagengama nekadašnjem reprezentativcu i desnom beku Sautemptona i Totenhema koji se zbog povrede okrenuo trenerskoj karijeri.

Momentalno je Remzi najavio da će njegovo trenersko ime nešto značiti i van granica Engleske. Ubedio je upravu Ispviča da će mu ambicija biti veća, a fokus izoštreniji ukoliko svu svoju energiju i znanje usmeri na menadžerski deo posla, pošto mu je prethodno ponuđeno da istovremeno bude fudbaler i trener. Uspeo je u misiji da klub bez reputacije i tradicije tada trećeligaški Ipsvič za samo nekoliko godina pretvori u ponosnog šampiona zemlje što ga je istog trenutka preporučilo i za selektora umesto tadašnjeg Voltera Vinterbotoma. Remzi je u startu otvoreno poručio da je zacrtao samo jedan cilj – da Engleska pokori svet.

Engleska je kao zemlja domaćin imala zagarantovano mesto na šampionatu. Evropa je tada dala ubedljivo najveći broj učesnika – deset. Južna Amerika četiri, a Azija i Srednja Amerika imale su po jednog predstavnika. Zbog odluke FIFA da prvak afričke zone mora da igra baraž sa najboljim reprezentacijama Azije ili Okeanije, Afrikanci su odustali od potencijalnog plasmana. Tako se Svetsko prvenstvo suštinski svelo na reprezentacije sa evropskog i američkog kontinenta, dok je iz azijske zone jedino Severna Koreja našla svoje mesto na smotri najboljih nacionalnih timova. Jugoslavija nije uspela da se domogne završnog turnira. I proed neutralnog bilansa sa Trikolorima na kraju je skupo koštao poraz u Oslu. Prvi strelac šampionata bio je kasnije slavni portugalski napadač Euzebio postigavši čak devet pogodaka gotovo dvostruko više od drugoplasiranog na listi strelaca Nemca Helmuta Halera.

Igralo se identično današnjem formatu, ali u četiri grupe sa po četiri reprezentacije. Najbolje dve selekcije imale su direktnu prohodnost u četvrtfinale. Mečeve nisu obeležile goleade i generalno nije se igrao posebno atraktivan fudbal. Prvi put je taktika potpuno zavladala igrom. Prosek je na kraju dostigao 2,78 pogodaka po utakmici. Nade Brazilaca da će se po treći put biti svetski prvaci raspršio je inspirisani Euzebio.

Igralo se u Londonu, Šefildu, Liverpulu, Birmingemu, Sandarlendu i Midlzbrou. Bio je to prvi Mundijal na kom je priređena svečanost. Otvorio ga je lavić Vili i od tada je maskota deo tradicije svakog svetskog kupa. Utakmica domaćina sa dvoustrukim svetskim prvakom Urugvajem bila je za zaborav pošto je završena bez golova u potpuno depresivnom ritmu.

Gordi Albion igrao je uglavnom u sastavu: Benks, Koen, Džeki Čarlton, Mur, Vilson, Stajls, Bobi Čarlton, Piters, Bol, Hant i Harst.

Utisak su popravili već u narednoj grupnoj utakmici protiv Meksika kada su ostvarili manje-više laganu pobedu od 2:0 (B. Čartlon i Hant). Strah od Francuza bio je opravdan. Istorijsko neprijateljstvo i prethodni poraz od 5:2 transforimsali su sumnje u svoje snage u snažnu motivaciju koja je zaokružena trijumfom od 2:0 (Hant dvostruki strelac). Tako je defanzivna linija zaključala svoj gol, dok su centralna i ofanzivna odgovorno obavile zadatak što je bilo više nego dovoljno za rutinski plasman u dalju rundu.

U četvrtfinalu čekala ih je Argentina. Utakmica je postala dramatična kada je nemački sudija isključio Argentinca Antonija Ratina kog je policija morala da na silu izvede sa terena. Sa tribina su tada pogrdno skandirali „Životinje, životinje!“, aludirajući na navodnu cirkusku predstavu koju su Gaučosi priredili glumom i zauzimanjem uloge žrtve kako su domaći smatrali. Argentinci im to nikada nisu zaboravili niti oprostili. Na kraju Engleska je odnela skromnu, ali veliku pobedu od 1:0 nakon ubačaja sa leve strane Pitersa i trzaja glavom Harsta. Bila je to još jedna bitka u kojoj je bedem odoleo svim napadima.

U polufinalu bili su teškom mogućem testu. Na turniru je eksplodirao portugalski napadač Euzebio koji sa četiri gola preokrenuo četvrfinalni meč sa Severnom Korejom koja je imala neverovatnih i istorijskih 3:0 u jednom trenutku. Na kraju je pisalo 5:3 u četvrfinalu za Portugalce koji su tada ujedno debitovali i ostvarili neverovatan uspeh osvajanjem trećeg mesta posle pobede nad SSSR-om od 2:1. Prvobitno je meč trebalo da se odigra na Gudison parku u Liverpulu, ali je krajnje čudnom odlukom naprasno meč prebačen u London što je značilo da Portugalci moraju da putuju i da neće biti stoprocentno odmorni. Utakmica je protekla u znaku Bobija Čartlona koji je najpre ispalio projektil u 30. minutu sa isto toliko metara, a zatim u 80. minutu zapečatio sudbinu Portugalaca. Ipak, golman Banks je strepeo poslednjih deset minuta kada je Euzebio iskorstio jedanaesterac nakon kog je pod udarom adrenalina usledila prava opsada gola, ali su Englezi sačuvali prednost do finiša.

Na krcatom Vembliju pred blizu 100 000 hiljada gledalaca viđen je jedan od najžešćih početaka finalnih mečeva na svetskim prvenstvima. Obe ekipe su krenule ultra ofanzivno i već posle 18 minuta bilo je 1:1. Golove su postigli Helmut Haler i Džef Harst. Piters je u 78. minutu doveo Engleze do vođstva, ali je tipična nemačka psihologija odvela utakmicu u produžetke pogotkom Vebera u 89. minutu.

Engleski fudbaleri su potpuno klonuli duhu. Bili su šokirani u pauzi. Selektor Remzi razdrmao ih je jednom rečenicom:

– Dobili ste ih već jednom. Dobijte ih ponovo i to je to!

U nastavku su zaigrali ratnički raspoloženi i silno motivisani Remzijevom nesalomivom verom u trijumf. Delovali su skoncentrisano, sveže i „zategnuto“ u svim linijama kao da se ništa nije desilo i da je utakmica tek počela. U toku je bio 101. minut kada je Harst pogodio prečku sa donje strane, a lopta je zakonom fizike pala ravno vertikalno na zemlju pre nego što ju je nemački centarhalf izbio glavom. Švajcarski arbitar Gotfird Dinst je nakon konsultacija sa linijskim sudijom odlučio da prizna po svemu sporan gol.

Posle je Harst svojim trećim hicem „overio“ ošamućene i besne Nemce čime je ujedno postao jedini fudbaler u istoriji koji je postigao het-trik u finalu svetskog šampionata.

Pehar „Žil Rime“ uručila je lično kraljica Elizabeta Druga kapitenu Bobiju Muru. Kasnije je ovaj fudbalski „sveti gral“ ukraden sa izložbe, ali ga je nedelju dana kasnije u južnom delu grada nanjušio pas Pikl. Popularni trofej nalazio se u žbunu, zamotan i potpuno neoštećen. Englezi su čak planirali da izrade repliku ovog trofeja i zataškaju stvar kako bi izbegli nacionalnu sramotu.

Tako je sudbonosni kontroverzni gol u finalu Mundijala do danas ostao obavijen velom misterije da li je lopta celim obimom uopšte prešla gol crtu. Bio je to prvi i poslednji pehar u kolevci.

Od tada traje englesko fudbalsko prokletstvo!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari