Ceo život je ponosno nosio svoj Krst

Čovek koji je ostavio dubok trag u svemu čim se bavio, po mišljenju mnogih od Atine do Moskve, još veći gospodin, posvećen svojim trima velikim ljubavima: Crvenom krstu, golubovima i košarci.

Baš tim redom, rođenje, odrastanje i mladost, nešto više od strasti, i konačno – kraljica igre koju jeste mnogo voleo, ali nije oduvek želeo da se njom bavi celog života.

Uz Crveni krst i golubove, treba dodati i Radnički, klub za koji se žrtvovao do kraja, i preko granica svojih principa. A princip je pregazio još jednom, bilo je to još 2008, na opšte dobro.

Najuspešniji selektor svih država kojima je glavni grad bio Beograd, čovek koji je vodeći reprezentaciju izgubio samo jedno od mnogo finala, uvek je u karijeri potpisivao ugovore na tri godine i nikad, bez obzira na ponude koje se ne odbijaju, nije se vraćao na posao koji je već radio.

A tada je ponovo preuzeo reprezentaciju i posle mnogo godina 2009. u Poljskoj na EP osvojio srebro.

Sedeo sam pored njega u avionu kad se reprezentacija leta ’95. vraćala iz Atine. Atmosfera je bila karnevalska, osvojeno je zlato posle sankcija, i JAT-u je tek dopušteno da leti van granica.

Ostala mi je u sećanju jedna njegova rečenica, kad je, dok smo se približavali Beogradu a pilot rekao da hiljade ljudi ide ka aerodromu, da su zakrčeni putevi, Ivković ustao, okrenuo se unazad ka igračima i rekao – Čujete li vi ovo, vi ste heroji. Nije rekao – mi smo heroji.

Znali su tad svi igrači, a i prisutni novinari, da Duda baš ne troši velike reči, a još manje je patetičan i euforičan.

Napravljeno je čudo posle godina izolacije, mnogo toga se tad nagomilalo, od Litvanaca koji su hteli da napuste finalnu utakmicu, do Hrvata koji nisu izašli na pobedničko postolje.

I spontani doček više desetina hiljada ljudi na ulicama, dan kad je nastao posle čuveni „Balkon“. I u svoj toj atmosferi velikog pražnjenja i slavlja, Ivković je na pitanje novinara da li će stvarno da se povuče sa mesta selektora kako je najavio pre Eurobasketa, potpuno mirno to potvrdio.

„Da, rekao sam, radiću dok ne obezbedim našoj reprezentaciji izlazak na sva svetska takmičenja. To je sad urađeno i to je kraj“.

Nije ni tada baš praksa da neko minimizira svoje zasluge, Duda je pričao da je njegov posao da svakome pronađe ulogu u timu, da svako da svoj maksimum, a kad igrači uzvrate to je njihov uspeh.

„Ne zameram ni onima, iako je to meni strano, koji kažu ja sam dobio, ja sam te stvorio… Kod mene je uvek – ja sam ti dao šansu, ti si je iskoristio, ti si dao svoj maksimum…“.

A pre te Atine ’95. četiri godine sankcija ostavile su ponor.

„Imali smo asove koji su igrali širom Evrope i ja sam ih samo okupljao. Sećate se, igrali smo pod raznoraznim imenima – ol star i ne znam kakvim još. Čak sam u to vreme odbio da primim bilo kakav honorar vodeći selekciju koja se nigde ne takmiči. Naše tadašnje utakmice finansirali su klubovi u kojima sam radio, pomagale su nam i neke grčke opštine, plaćale pripreme“, opisivao je Ivković muke oko povratka na košarkašku mapu, pošto je pre toga vodio poslednju generaciju SFRJ, koji su neki nazivali „Belim timom snova“: Dražen Petrović, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Dino Rađa, Vlade Divac… Posle srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, osvojena su tri zlata u nizu: dva na evropskim prvenstvima (Zagreb 1989, Rim 1991) i jedno na Svetskom šampionatu u Buenos Ajresu 1990.

U intervjuu nedeljniku Tempo, najuticajnijem sportskom magazinu u bivšoj SFRJ, 1979. neposredno pošto je postao prvi trener Partizana, zamenivši Ranka Žeravicu koji ga je pre toga doveo za pomoćnika izjavio je da u tom poslu ne vidi svoju budućnost. „Nikada nisam imao ambicije a nemam ih ni sad da budem košarkaški trener.

Znam jedno: neću još dugo sedeti na klupi, a onda ću potražiti neki mirniji posao, stolicu u nekoj kancelariji“.

Da li zbog činjenice da je te godine osvojio triplu krunu, prvenstvo i Kup Jugoslavije i Kup Radivoja Koraća (tada evropsko takmičenje), da li zbog neke više sile, sudbine, ili što je video da u tom poslu može da bude izuzetno dobar, tek ostao je u njemu ceo život, alhemičarski pozlativši i misionarski oplemenivši mnoge male i velike sredine gde je košarku „propovedao“.

A počeo je da je trenira iz dva ogromna razloga: prvi je bio što je njegov rođeni brat Slobodan Piva nju već izabrao, drugi, što je stadion na Crvenom krstu gde je bio stacioniran Radnički bio u neposrednoj blizini njegove kuće.

Mnogo godina kasnije u velikom intervjuu za magazin Status, objasnio je da je Piva imao vanserijski talenat i daleko bolje fizikalije od njega.

Kao i za trenerski posao, niko ni tada ni danas nije mogao da bolje od njega napravi igrača, niti će to iko moći, ne ostavljajući nikakvu rezervu pričao je Duda.

Kao igrač je bio sasvim dobar, ali je prekinuo karijeru jer nije mogao da trpi uvrede trenera. Ostao je stipendista kluba, bavio se samo organizacijom putovanja, utakmica, dok mu Bora Cenić jednog dana nije ponudio rad sa timom, ’72, je počeo da radi za platu sa kadetima Radničkog.

Sa juniorima krstaša je ubrzo postao prvak SFRJ i očigledno nije bilo nazad.

Ranko Žeravica ga je sa 35 godina, u to doba je to bilo čudo, doveo u Partizan, prvo za svog pomoćnika, a posle toga ostavio da bude prvi trener.

Novoj generaciji kojoj je vođa bio Dragan Kićanović. Odmah je osvojio sve trofeje, valjda je samo Željko Obradović to ponovio u debitantskoj sezoni mnogo godina posle. I tad napravio „revolucionarnu“ promenu- Kići koji je bio mašina za koševe, namenio je i novu ulogu plejmejkera, što ovaj nikad pre nije igrao.

Pred početak sezone Dražen Dalipagić je otišao u vojsku, a Ivkoviću je ostao žal što i u Partizanu nije mogao da spoji tu dvojicu igrača svetske klase, kao što je to bilo u reprezentaciji.

„Šteta je što tad nisam imao dovoljno autoriteta da učinim da se prevaziđu ljubomora i antagonizam koji su postojali između Kićanovića i Dalipagića. To ni uprava nije mogla da reši, a ja sam bio suviše mlad. O čemu se radi? Kića je na neki način želeo da pokaže da on bez Praje može da uzme sve trofeje. Ja sam im govorio – pa vi ste gori nego Silvana i Lepa, šalio sam se, gori ste nego pevaljke. Praja je bio u vojsci, Kića je ostao i dokazao ono što je želeo. Međutim, da su sa mladim igračima tu sezonu odigrali zajedno, bilo bi to čudo. I to sam Kići nedavno rekao, da je to bila velika greška, to dokazivanje ko je bolji“, pričao je Ivković za Status.

Vodio je u karijeri i Šibenku, Vojvodinu, Radnički, Panionios, Olimpijakos, Dinamo iz Moskve, CSKA, a karijeru je završio u Efesu.

Jedini je košarkaški trener koji je osvojio četiri različita evropska klupska takmičenja: Kup Koraća (1979), Kup Saporte (2000), Evroligu (1997, 2012) i Kup ULEB-a (2006).

Godine 2017. dobio je dva značajna priznanja. Evroliga ga je proglasila za svoju legendu (Legend Award), dok ga je FIBA uvrstila u svoju Kuću slavnih u Ženevi. Sa Olimpijakosom je osvojio dve Evrolige, trofeje u karijeri nije brojao.

„Smatram da ne radi dobro samo onaj trener koji osvaja trofeje. Ja sam ih osvojio nebrojeno. Kad bi me neko sada pitao koliko trofeja si osvojio, ne bih znao da odgovorim. Neko može da kaže, ovaj se puva, pravi se blesav, ali ja ne znam, kunem se da ne znam. Postoje izazovi druge vrste. Dobar trener, a to sam rekao ’97. godine, kad sam posle 20 godina ponovo osvojio sve tri titule (sa Olimpijakosom), nije samo onaj koji osvaja trofeje. Zato prvu sezonu u Partizanu i onu u Olimpijakosu ne smatram najuspešnijim u karijeri. Možda su neke bile i uspešnije gde nije bilo nijedne titule, kad smo postavljali bazu, kad smo stvarali neke klubove“, prilično je jeretički zvučao objašnjavajući šta sve stoji na putu jednog trenera.

I dodao da je sa jednim psihologom razgovarao o stanju duše, kako se osećaš kad dobijaš, a kako kad gubiš.

„Isto je stanje, samo jedno traje kratko, cirka se i veselo je, a ono drugo malo duže, do prve utakmice. Defakto su to potpuno iste stvari. Kad osvojiš nešto u životu, više se prisećaš koliko je uloženo da bi se došlo do toga, a sam momenat slavlja je banalizovan kroz šampanjce, pušenje tompusa, podizanje zastava, sviranja himne“.

Dugo je o njemu u novinarskim krugovima vladalo mišljenje da je introvertan, namrgođen, nabusit.

On je, jednostavno, retko davao intervjue, bio je svestan da njegov posao podrazumeva tu vrstu obaveze, ali se zadržavao na potpuno dnevnim temama, vezanim za utakmice i košarku.

Za bilo šta šire nije pokazivao dobru volju, ali kad probijete te neke njegove kriterijume selekcije, za pet minuta razgovora sve te predrasude idu u paramparčad.

I vidi se da je bio gospodin u onom izvornom smislu te reči i, što je možda za ovo podneblje ilustrativnije – pravi šmeker.

To vam je ona vrsta koja je u ovim silikonskim vremenima u izumiranju, stavljena u senku lažnog blještavila i isto takvih vrednosti.

I nije krio da mu je u životu izuzetno smetala površnost u svakom pogledu, ali i bahatost i nevaspitanje.

„Otac mi je dao istrajnost, upornost i veru u rad i naučio me da je porodično vaspitanje temelj čoveka. Jednom mi je rekao: Sine, bolje je biti dobar zanatlija nego loš intelektualac“, rekao je jednom prilikom.

Dva puta je u karijeri želeo da napusti košarku, sledstveno valjda onome što je mislio i ’79. Najpre 1991. pošto je osvojio Evropsko prvenstvo.

„Tada sam razmišljao, a ovo prvi put govorim, da ostavim trenerski posao. Imao sam nešto para i rešio sam da u nešto uložim, da počnem neki biznis, kupim neki lokal. U Čumićevom sokačetu lokali enormno skupi – 15 hiljada maraka kvadrat. Rekoh, sad ću da nađem neki prostor i ponovo ću da se vratim mom Crvenom krstu, da se povučem. Taman sam ’90. montirao golubarnik na Crvenom krstu, preselio golubove, a inače sam ih uvek selio sa sobom. Postojao je jedan tipski ugovor sa klubovima koji su bili dužni da mi to obezbede. Pokradu mi tad neke golubove i onda shvatim da ovde ne mogu da ostanem“, ispričao mi je u razgovoru za Status.

Drugi put, deset godina kasnije.

„Desio se oktobar, desile su se određene promene. Nikad u privatizacijama ništa nisam kupio. Planirao sam da nađem neki izvor prihoda, da nešto kupim od tih para koje imam, da se na neki način organizujem i da živim u svom gradu. Onda sam došao u situaciju da nekim ljudima moram da kažem – da li je moguće da me toliko potcenjujete? Hteo sam da kupim zgradu u Uzun Mirkovoj 1, taj tender sam dobio, a posle je poništen. Pričali su mi neki da treba po 50 hiljada dati tome i tome. Može, rekao sam im, ali burazeru, ličnu kartu da daš da si primio pare od mene. I kad sam video taj šljam, šta se tu dešava… Nije kriv samo onaj koji prima u korupciji, nego i onaj koji daje. I kad sam sve to video, stižu ponude iz Rusije i iz Denvera. Bio sam pred potpisivanjem ugovora sa Denverom, bio sam na razgovoru u Njujorku, ali sam ipak otišao u Rusiju. Te 2001. godine sam zaista pokušao da ne radim, da vidim da li mogu ovde da se snađem. Mislio sam, privešću kraju ovu novu kuću, napraviću useljenje…“.

Srećom po košarku, ostao je u njoj sve do 2016, oproštajni spektakl je 20. septembra 2017. organizovao Olimpijakos, velika je sramota da to niko u Srbiji nije napravio zato što je Ivković „targetiran“ kao neprijatelj režima.

Pre toga Duda je svedočio potpisniku ovih redova da su oproštaj hteli ovde da organizuju neki njegovi prijatelji, ali se plašio da usred svega ne „nestane struje“.

Oteran sa Krsta, odbio Dedinje

Duda Ivković bio je veliki „lokal patriota“ beogradski kvart Crveni krst umnogome je odredio i njegovu ličnost, ali i ostavio ranu.

„Ponosan sam što sam sa Crvenog krsta poneo to da niko ne može, ni pod kakvim pritiskom, da kaže da sam, recimo, nešto dobio i primio i da me zbog toga ucenjuje. To je možda onaj kvalitet zbog kojeg, kako kažu, nisam baš podoban za ovaj moderni svet. Nisam podoban da ulazim u dilove koji nemaju veze sa košarkom ili sa poslom koji volim i koji radim. Hoću da kažem, kad sam došao u situaciju da politika želi na neki način da napravi kontakt sa mnom, ja sam to odbio. Nikad nisam bio član ničega. Dođe, recimo, moj drug Mrka (Mrkonjić, prim. aut.) i pozove me: Dođi sutra, šef treba da ti preda orden Nemanje. Mi smo školski drugari. Kažem mu – jesi li ti normalan, zar misliš da u ovoj situaciji kad ste u kompletnoj dubiozi treba da se pojavljujem da primam orden Nemanje od Miloševića? Nisam prihvatio od vlasti plac na Dedinju koji mi je nuđen, kuću sam napravio na Medaku“.

Pre toga je, bez mogućnosti preče kupovine, prodata kuća u kojoj je rođen.

„Svi su mislili da je kuća u Ulici Radivoja Koraća naša. Desilo se da, i pored svih gradskih priznanja i ostalih nagrada koje sam dobio – Oktobarske, Majske, Avnojske… uz sve rezultate kroz rad, kroz sport, da sam praktično morao da se iselim iz rodne kuće. Nisam hteo da se protivim i da budem izbacivan iz stana u kome sam rođen. Zbog čega? Iz prostog razloga što je u međuvremenu tu kuću kao neuseljivu kupio neko drugi, a da preče pravo kupovine nikada nije ponuđeno mojoj porodici. Možda sam mogao to da završim sa gradskim vlastima, ali nisam hteo da skrećem pažnju. Realnost sam podneo dostojanstveno, jedino nisam mogao da učestvujem u selidbi. Poslao sam sina, pozvao neke drugare, stavili su stvari u magacin“, sa setom u glasu je pričao Duda.

Naklon velikom treneru i šmekeru

Vasilis Spanulis
„Šta god da kažem o Ivkoviću, mom treneru, neće biti dovoljno. On je neprocenjiva vrednost košarke! I to ne samo zbog pregršt trofeja, nego i zato što je stvarao nas igrače, ali i klubove. Hvala mu na svemu.“

Miloš Teodosić
„Veliki šmeker i najveći trener u Evropi. Duda je uticao na to što sam danas i za to sam mu beskrajno zahvalan.“

Žarko Paspalj
„Duda je u kategoriji trenerskih vanzemaljaca.“

Dino Rađa
„Kod Dude je bila disciplina i niko nije bio zvezda. Svaki pokušaj bi odmah u korenu bio zaustavljen. Isto je vikao na Dražena i na zadnjeg u nizu. Kasnije smo se sretali preko protivničkih klubova i bilo je tu svega, ali uvek respekt. Hvala za sve, Duda.“

Olimpijakos
„Otišao je najveći od svih. Najveći trener Olimpijakosa i jedan od najboljih u Evropi, ogromni Dušan Ivković, više nije sa nama. Legendarni Duda je otišao na dugo putovanje i ostavio iza sebe veliki jaz. Učitelju, hvala vam na onome što ste nam ponudili“.

Zoran Čutura
„Nije me vodilo puno trenera, ali Duda je bio najbolji od njih. Ili, da preformulišem, najviše mi je odgovarao njegov način rada, kombinacija znanja i autoriteta. Osim toga, što nije nevažno, radi se o pravom mangupu s Crvenog krsta, uličnom mangupu kojeg je bilo nemoguće zajebati u bilo kojem pogledu“

Aleksandar Đorđević
„Otišao je jedan od najvećih. Večito sam ti zahvalan za sve lekcije, savete i nesebičnu podršku i prijateljstvo. Neka su ti lake nebeske visine. Osmeh, šarm i džentlmenstvo. Retki momenti kad smo bili rivali. Obično smo zajedno osvajali medalje… Počivaj u miru, MEGALE.“

Vladimir Štimac
„Čovek koji mi je pokazao šta znači reprezentacija, disciplina i posvećenost. Dao šansu da obučem taj sveti dres. Nemam reči koje mogu ovog čoveka da opišu. Hvala na svemu i neka vam je večna slava! Sada su dobili gore nekoga ko može da im pokaže kako se igra dobra košarka.“

Kajl Hajns
„Počivaj u miru, treneru Dudo! Hvala ti za priliku koju si mi dao na terenu. Još važnije, hvala ti za životne lekcije koje si mi dao van terena. Svima nedostaješ, legendo.“

Za golubarstvo treba talenat

Dušan Ivković bio je pasionirani golubar. Kroz celu karijeru tražio je od klubova gde je odlazio i uslove da preseli svoje ljubimce, to nije bio slučaj samo sa Moskvom, zbog surove klime i nemogućnosti da ih pušta napolje.

Po njegovim rečima, nije želeo da njegovi sinovi budu golubari, jer je smatrao da bi njegov brat Piva, da se nije time bavio, dao ovoj zemlji i čovečanstvu mnogo više, da je bilo šta drugo radio.

„Improvizacija ne postoji nigde. Ako to radim, pružiću sve toj ptici, kao i u drugarstvu – pružiću sve jer sam se uvek trudio da budem najbolji drug. Ali ja isto tražim od te ptice da mi uzvrati to uloženo, i ljubav i zadovoljstvo. I mi se tu nalazimo. Mislim da se mi tu emotivno nalazimo. Ne mogu svi da budu takmičarske ptice. Već u ležanju treba da pravite selekciju. Moji golubovi su meni uzvratili, oni su svetski rekorderi ovog momenta i sve ono što je uloženo oni su vratili. E sad, nisam iskoristio što zove cela Srbija – pošto par, pošto ovo, pošto ono. Ja golubove ne prodajem.“

Bežanje od novobogataša

Pre nepune četiri godine kad je aktivno podržao kandidaturu Saše Jankovića za predsednika Srbije, bio je mesecima meta tabloida, od toga da je sarađivao sa Miloševićem, do toga da se 2013. sastajao sa Vučićem da bi „rušio“ tadašnjeg predsednika KSJ, što su bile izmišljotine.

Tvrdilo se da je kuća koju je sagradio na rubu grada, između Medakovića i Malog mokrog luga, nelegalna, iako je na toj lokaciji finansirao i izgradnju nove trafo stanice, „da mi se ne bi isključivao TV, kad žena uključi šporet“.

„Ako neko pita zašto – pa zato što neću da idem tamo gde su panduri i novobogati i svi ti ljudi. Napravio sam bolju kuću od svih njih, po svom ukusu, ali neću da budem u takvom okruženju… Skoro mi je jedan jako poznat čovek rekao – znaš, burazeru, mi treba da se družimo, da se naša deca druže, da se orodimo jer mi smo plava krv. Rekoh sebi, majko moja mila, šta sam doživeo da postanem plava krv kao takvi. Našao sam svoj mir. Nisam slučajno to odabrao.“