Čovek zvani uspeh: Kako je Skariolo iskovao novo zlato na Evrobasketu i šta od njega može i Srbija da nauči

Samo je jedan poen falio pa da „crvena furija“ ostane na proseku od 13 poena, što je razlika kojom je pobeđivala rivale u poslednja tri finala Evropskog prvenstva, pre duela sa Francuskom u Berlinu (88:76).

I ta činjenica negde lepo ilistruje dominaciju Španije u 21. veku. Jedina su reprezentacija koja je odigrala šest finala od 2000. godine, a nijedna druga nije uspela da se plasira u više od tri meča u borbi za titulu.

Ujedno, trijumfom nad Francuskom, uspela je „crvena furija“ da veže četvrtu zlatnu medalju na isto toliko odigranih finala, počevši od 2009. do 2022. godine.

O kakvoj je evropskoj košarkaškoj sili reč potvrđuje i podatak da je jedina reprezentacija koja je u 21. veku vezala dve titule (2009 i 2011).

Istovremeno, 10. finalom Španija je izbila na treće mesto večite liste, iza nekadašnjeg SSSR-a sa 13 i Jugoslavije koja je 12 puta igrala u meču za zlatnu medalju.

Skariolo kovač uspeha

Svi najveći uspesi, ili gotovo svi u 21. veku vezani su za harizmatičnog italijanskog stručnjaka Serđa Skariola. Neko ko je ralativno tiho postavljen na mesto selektora 2009. i to u momentu kada uopšte nije radio u Španiji, već u ruskom Himkiju, Skariolo je imao veliku privilegiju da sarađuje i vodi najbolju generaciju u istoriji španske košarke predvođenu igračima rođenim 1980. godine, koja je u mlađim kategorijama osvajanjem odličja najavljivala ogroman potencijal.

Ne samo Pau Gasol, Huan Karlos Navaro, već i Hose Kalderon, Felipe Rejes, Karlos Kabezas bili su osnova generacije 1980. godište koja je vremenom postala i fundalentalni deo ekipe koja će u Poljskoj 2009. osvojiti prvu zlatnu medalju za Španiju na kontinentalnom šampionatu.

Vremenom, Skariolo je pametno nadograđivao selekciju, pravovremeno ubacivao mlađe snage, pre svih Marka Gasola, Rikija Rubija, stvarajući osećaj u javnosti da bi tako jaku ekipu mogao da vodi i trener daleko manjeg renomea, možda i znanja.

Ipak, njegov odlazak, posle Olimpijskih igara u Londonu 2012. i osvojene srebrne medalje, pokazao je koliku je i kakvu ulogu imao 61-godišnji stručnjak iz Breše.

Njegov naslednik, ispostaviće se privremeni, Huan Antonio Orenga, jeste na Evrobasketu 2013. uzeo bronzu, ali je tek peto mesto na Svetskom prvenstvu, godinu dana kansije, uverilo javnost i nateralo ljude u Savezu da vrate Skariola.

Zlato kao „doktorski rad“

S obzirom na to da je po dolasku na Pirinejsko poluostrvo 1997. formirao porodicu u Španiji, oženivši nekadašnju špansku košarkašicu, sa kojom ima i sina, Skariolo se nije mnogo razmišljao. Njegovim povratkom, Španija je nastavila sa žetvom zlatnih medalja.

Iako su, faktički do upravo završenog Evropskog prvenstva, svi njegovi uspesi „pravdani“ košarkaškom dominacijom, pre svih, braće Gasol, zatim Serhija Ljulja, Rikija Rubija, Huana Karlosa Navara… osvojeno zlato na Evrobasketu 2022 njegov je doktorski rad.

U generaciji igrača nije bilo nijednog evroligaškog, osim naturalizovanog Lorenca Brauna i vremešnog Rudija Fernandeza. Od trojice njih koji su se pridružili saigračima sa statusom NBA igrača – braća Vili i Huančo Ernangomez i Usman Garuba – nijedan nije imao neku značajniju ulogu u svom klubu, prošle sezone.

Takođe, čak trojica njih članovi su Unikahe (Haime Fernandez, Dario Brizuela i Alberto Dijaz), kluba koji odavno, nažalost, ne predstavlja neki bitniji faktor u španskim i evropskim okvirima.

Haime Pradilja i Lopez-Arostegi, u sezoni za nama nisu bili nosioci igre u Valensiji, dok je Žoel Para, uz pomenutog Pradilju, predstavljao zalog za budućnost, bez predviđene veće uloge tokom šampionata.

Zanimljivo je i to da je među dvanaest bio i Sebas Saiz, 205 centimetara visoki Madriđanin koji od 2021. nastupa za japanski Alvark.

U takvoj konstelaciji, razumljivo, Španija pre šampionata nije bila percipirana kao jedan od favorita za osvajanje odličja.

Ipak, Skariolo je sa svojim pomoćnicima tačno znao na koji će način njegovi puleni pokušati da demantuju većinsko mišljenje.

Veliki broj njih uigravan je tokom kvalifikacionih „prozora2 za plasman na Svetkso prvenstvo naredne godine, s obzirom na to da nisu bili iz evroligaških klubova. Na tom polju videla se i snaga i kvalitet španske ACA lige.

Vremenom je stovren automatizam, prevashodno u odbrani, dok su napad svojim znanjem oplemenili Lorenco Braun i braća Ernangomez.

Skariolo je maetsralno prelazio i menjao defanzivne formacije; možda se njegovo taktičko umeće najbolje videlo tokom eliminacione faze, posebno protiv Francuske u finalu.

Često je sa čoveka, prelazio na zonu, kombinovanu meč-ap odbranu, odbranu u formaciji četiri zona jedan čovek…

Kako je turnir odmicao, napad Španije izgledao je sve kompaktnije, sa pojedincima epozodnih uloga kojima je samopouzdanje sve više raslo. Lopez Arostegi, Pradilja, ponajviše Alberto Dijaz i Haime Fernandez u finalu imali su veoma značajne role. Tandem iz Unikahe (Fernandez karijeru nastavlja u Tenerifama) odličnim sekvencama protiv Nemačke i Francuske ispostavili su se „iks faktorima“ i igračima o kojima danima piše španska štampa.

Niska postava i dvojica plejmejkera

Skariolova ideja da lopta mora non-stop da cirkuliše i da, ukoliko primarne akcije ne prođu, napad bude rešavan iz pik end rola, po uručenju lopte visokog igrača, omogućio je neophodnu širinu, čak i u situacijama kada na četvorci nisu imali igrača koji širi, kao što je mladi Pradilja.

Španija je neretko igrala sa četvoricom niskih igrača, dvojicom plejmejkera. Skariolo je morao da se dovija, traži opcije sa hronično povređenim Rudijem Fernandezom koji je konstantno bio pod injekcijama.

Iako statistički nije bila dominantna, ekipno, ni u jednoj kategoriji, sa Vilijem Ernangomezom i Lorenco Braunom kao najkonstantnijim pojedincima, Španija je pokazala da se zaista timskom igrom i shvatanjem košarke mogu postići vrhunski rezultati, možda, čak, i bez igrača iz pomenute kategorije.

Sistem je tako postavljen, o čemu je i tokom prvenstva neretko govorio i sam Skariolo, da se mnogo pažnje posvećuje mlađim kategorijama.

U datom kontekstu, Španija je imala nezaboravno, istorijsko leto, obeleženo sa čak osam finala u obe kategorije. Zlato seniora bilo je deveto odličje sa žutim ili srebrnom nijansom. Nema sumnje da i Srbija ima šta da nauči iz španskog osvajanja zlata i iz rada čuvenog stručnjaka.