Crveno-beli pobedili u „Survajvoru“

Spuštena je zavesa na 20. izdanje ABA lige, od kojih je 19 završenih, Crvena zvezda je osvojila šestu titulu na Jadranu, treću uzastopnu, prema svemu prikazanom tokom sezone- zasluženo. Bili su najbolji i u ligaškom delu, doživeli samo dva poraza, a u plej-ofu sačuvali domaći teren, koji se još jednom pokazao kao velika prednost.

Veliki rival Partizan bio je blizu, presudile su nijanse, možda pre svega “timsko iskustvo” crveno-belih, koji su u sličnom rosteru, sa istim trenerom odigrali već veliki broj ovakvih utakmica. I verovatno se baš zato bolje snašli u “survajvor” uslovima i nešto lakše progutali sve pritiske. Košarka se igrala, bilo je i nje, bez umiranja u lepoti što se nije ni očekivalo, sa mnogo energije i “fizike”. Ali je mnogo više bilo stvari koje nemaju veze sa sportom, bilo kakvim nadigravanjem, ali ni sa navijanjem i podrškom svom klubu. Carevalo je divljaštvo i to, nažalost, nije teška reč.

Na parket je bačena “tona” predmeta, čak i mobilni telefoni, i punjači, čaše i čokanjčići… Skoro da je matematički neobjašnjivo kako neko u svemu tome nije ozbiljnije povređen, ali je više nego ilustrativno da se Liga završila bez publike, i da je to, kako sada stvari stoje, bio jedini način da se uopšte završi. I da se tu ništa samo od sebe neće promeniti i ubuduće.

Posle završene serije i pete utakmice koja je sa prekidima trajala tri i po sata, skoro svi akteri su govorili o “kataklizmi” kroz koju su prošli, skoro svi su konstatovali da ovako više ne ide, da su oni najveće žrtve. Tokom serije skoro svi ti isti akteri glorifikovali su svoje navijače, njihovu podršku, pozivali ih na masovnost i “buku”, pa čak i na borbu “protiv svih onih koji bi da koriste nekošarkaška sredstva”.

“Najbolje publike” na svetu odjednom postadoše “teret”, počelo je pranje ruku i posipanje pepelom, do sledeće prilike. Jer dešavale su se slične stvari u ABA ligi i pre, i ništa se nije promenilo zato što očigledno to nikom nije odgovaralo. I tako će ostati.

Košarkaški gledano, to je bila veoma izjednačena serija, i dve utakmice koje nisu bile neizvesne uklapaju se u tu kompletnu sliku. Imali su skoro svi igrači sa obe strane i uspone, i padove, čak i oni koji u svojim ekipama slove za vodeće i noseće, dakle Panter i Kalinić. Ako bi se paušalno moglo reći ko je u odnosu na potencijal i kvalitet bio daleko od očekivanja, to je pre svega Zek Ledej.

Verovatno najbolji i najstandardniji igrač crno-belih ove sezone bio je i previše nervozan, tek na momente preuzimao je odgovornost i rešavao situacije, ali previše retko, i malo u odnosu na greške. Ima u tome naravno udela i Zvezdina odbrana na njemu, ali više je sigurno do njegove psihološke pripremljenosti jer energije mu nije falilo.

S druge strane, iako je za MVP-a proglašen Ognjen Dobrić, “x faktor” finala, a posebno pete utakmice, još posebnije onih 14 minuta posle prekida i u “praznoj” hali, bio je Dejan Davidovac. Još jednom je u pravom trenutku izašao iz senke u kojoj veći deo karijere boravi, i što ofanzivnim skokovima, što “rudarskim” poenima doneo prevagu. Kao “rezervna petica” u niskim petorkama Dejana Radonjića, iako godinama igra na isti način, još uvek uspeva da “iznenadi” protivnike. Uglavnom u najnezgodnijim trenucima.

Od Kalinića se svakako očekivalo više, ali se svakako nije očekivalo da će se onako nesportski poneti posle pobede i proslaviti titulu tražeći Trifunovića na klupi Partizana. Moguće je da je na njega uticala prevelika potrošnja tokom čitave sezone. Mitrović je sjajno izneo sezonu kao centar, pre svega u ABA ligi, a svi ostali iz tabora crveno-belih su manje više bili na “svom nivou” i to je, kako rekosmo, najveći kvalitet ekipe Dejana Radonjića.

U Partizanu je Panter previše oscilirao, isto se može reći za Mura, Madara i Lesora, dok je najstandardniji tokom cele serije, u oba pravca, bio Aleksa Avramović. Zagorca je mnogo više bilo defanzivno nego poenterski, Trifunović je lutao a na kraju nesportskim potezom sam sebe “isključio” sa majstorice, a Koprivica je bio kolateralna šteta od svesno sužene rotacije Željka Obradovića.

Najgori utisak ostavio je Alen Smailagić, da li su samo česte lakše povrede ove sezone učinile da nikako nije mogao da nađe ritam, ili ima i nekih drugih razloga za to, tek koliko je samo obećavajuće započeo sezonu, još je više neslavno završio.

Dejan Radonjić sustigao je Duška Vujoševića i sada obojica imaju po pet osvojenih regionalnih pehara. Sa Crvenom zvezdom Radonjić je uzeo već 14 trofeja i ima šansu da za maksimalno dve sedmice dopiše još jedan, uz četvrtu triplu krunu. Od priprema je insistirao na fajterskoj ekipi, jakoj timskoj odbrani i jasno podeljenim ulogama, što se na kraju pokazalo kao dobitna kombinacija. Verovatno mu nije bila ideja da sezonu izgura sa samo jednim klasičnim centrom, ali je makar u regionalnim okvirima to uspeo da kompenzuje, dok u Evroligi to nije moglo da prođe.

Željko Obradović nije najavljivao trofeje u prvoj sezoni, potpuno nova ekipa je izgubila finale Kupa i 3:2 u finalnoj seriji, ali bi se rezultati rada mogli više opredmetiti naredne sezone, ukoliko kostur ekipe ostane na okupu. Kao evidentni kiks može im se uzeti samo poraz od Burse u osmini finala Evrokupa.

Dobrić: Imali smo sreće, ali smo zaslužili

Bek novog-starog šampiona pridružio se nekadašnjim igračima crveno-belih Marjanoviću, Joviću, DŽenkinsu, Beronu i Noku.

Ognjen Dobrić je proglašen za najkorisnijeg igrača u finalu. Imao je učinak od 14, 8, 20, 16 i 5 poena, 4, 1, 4, 2 i skoka, odnosno indeks uspešnosti 16, 10, 21, 14 i 5. Utisak je da mu je doprinos bio veći u “nestatističkim” kategorijama.

– Samo mi znamo kroz šta smo prošli u ovoj finalnoj seriji, znamo koliko je bilo iscrpljujuće. Ali, mislim da smo ovaj trofej zaslužili. Tim i stručni štab, svi smo žestoko radili za ovo. Svaki igrač, od prvog do poslednjeg. Čestitam saigračima na tituli, a i igračima Partizana koji su dali sve od sebe, pokazali su se kao pravi protivnik, trudili su se, jer u ovoj utakmici nije bilo nazad, ulog je bila titula, borili su se fer i pošteno. Možda smo malo imali sreće. Ali, zaslužili smo trofej. Jedna od najdražih titula. Da se malo odmorimo, proslavimo, pa idemo dalje„, rekao je Dobrić.

On je šesti igrač crveno-belih koji je podigao ovu nagradu. Pre njega je to pošlo za rukom Bobanu Marjanoviću (2015), Stefanu Joviću (2016), Čarls DŽenkinsu (2017), Biliju Beronu (2019) i Lendriju Noku (2021). U svim tim finalima ekipa sa Malog Kalemegdana je osvajala titulu prvaka regionalnog takmičenja.

U Partizanu 10 igrača pod ugovorom

Čak 10 igrača u crno-belom taboru ima ugovor i za narednu sezonu, dok četvorici ističe na kraju ove. Trogodišnje ugovore imaju mladi igrači Balša Koprivica, Jam Madar, Alen Smailagić, Gregor Glas, a onda i Tristan Vukčević koji je poslednji stigao u Humsku. Ugovor do 2024. ima i Uroš Trifunović. Dvogodišnje ugovore koji ističu na kraju sledeće sezone potpisali su iskusniji igrači i najatraktivnija pojačanja koje je Partizan doveo prošlog leta Kevin Panter, Zek Ledej, Rodions Kuruc i Aleksa Avramović. Na kraju ove sezone ugovori ističu Dalasu Muru, Matijasu Lesoru, Radetu Zagorcu i Nemanji Dangubiću.

Četvorka čeka produženje

U Crvenoj zvezdi potpisanu saradnju do sledećeg leta imaju osmorica prvotimaca iz sadašnje postave: Stefan Lazarević, Luka Mitrović, Nikola Kalinić, Ognjen Dobrić, Nikola Ivanović, Stefan Marković, Eron Vajt i Ognjen Kuzmić. Aktivni ugovor ne znači automatski i siguran ostanak. Prvotimci kojima se završavaju ugovori su Branko Lazić, Dejan Davidovac, Marko Simonović, Ostin Holins, Nejt Volters i Majk Cirbes.

Simonović verovatno završava karijeru posle 19 bogatih godina. A i Maik Cirbes će gotovo sigurno otići iz kluba, odigrao je samo 22 utakmice u celoj sezoni i nije ga bilo na parketu od februara zbog povrede kolena.