Da li je ovaj Mundijal promenio Rusiju?

Da li je ovaj Mundijal promenio Rusiju? Da. Trajno? Neće biti. Ali, zbog ovog turnira, ta zemlja je bar na mesec dana bila šarena a ne siva, vesela a ne namrgođena, hrabra a ne strašlljiva. Kako za spoljni svet tako i za ljude koji ovde žive. Čak i kada sam ovih dana među mnogim bojama navijača video sivu boju ruske policije, nije mi kao prvo padalo na pamet ograničavanje sloode mišljenja. Već – bezbednost ove sportske svetkovine, kojom je Rusija majstorski vladala. Sa uspehom.

Ruske metropole kao evropski gradovi

Taj uspeh je postignut jedinstvenom mešavinom bezbednosti i opuštenosti koja je Moskvu i druge gradove Mundijala pretvorila u prave evropske gradove. Sve je bilo pokriveno mrežom brzog interneta, u metrou su utakmice uživo prenošene, ruska železnica je navijačima stavila na raspolaganje besplatne vozove, na ultramodernim autobuskim stanicama su mogli da se pune mobilni telefoni; od toga su svi profitirali. Ali, mnogo važnie je bilo nešto drugo: osećaj da čovek može da bude inakav kakav hoće.

Na terasi bara je svako mogao da viče „gol!“, i da spontano grli prijatelje – iz radosti ili za utehu. Da igra na trotoaru, da peva, i, da, da slobodno pije alkohol, ne morajući da uvija flašu u novinski papir. Da flertuje sa Brazilcima – uprkos upozorenjima moralnih apostola u Dumi. Da na selu sa Meksikancima nazdravlja za svetski mir i da se posle toga vrati u grad na traktoru. Da iskopa svaku reč koju još može da izgovori na engleskom kako bi ozlojeđenom navijaču iz Saudijske arabije objasnio da Novgorod u kojem se obeo nije Nižnji Novgorod u koji je zapravo trebao da dođe da bi gledao utakmicu svoje reprezentacije. I da onda pomogne tom navijaču da promeni svoju kartu za prevoz, da mu tutne u ruke teglu kiselih krastavaca iz domaće radinsoti i da mu poželi srežćan put u pravi Novgorod – sve to je bilo ovo Svetsko prvenstvo koje je pripadalo pre svega narodu a ne državi.

Fudbal koji daje nadu

Ovo nije bilo Svetsko prvenstvo Vladimira Putina, kako je turnir često nazivan, jer, iako je predsednik Putin kao šef države nosio odgovornost za organizaciju, on nije mogao da naredi svojim sunarodnicima da se tako srdačno, gostoprimljivo i dobronamerno ponašaju. Tačno je da od Prvenstva profitira i Putin koji je na Zapadu politički izolovan i sankconisan. Ali ne samo on. A za legitimaciju sistema kojije uspostavio u svojoj zemlji, sigrno mu nije potrebno prvenstvo sveta u fudbalu.

Uz svu euforiju, ovaj Mundijal neće trajno olakšati život Rusa. Ni politički ni ekonomski. Naprotiv: vlada je pre i za vreme SP progurala nekoliko zakona koji će tu svakodnevicu otežati. Ali, fudbal je dao nadu da ta zemlja jednog dana neće biti povezivana samo sa Skripaljem, Donbasom i sankcijama. Nadu u to da se posle finala neće desiti nešto što podseća na dramatične događaje posle Olimpijskih igara u Sočiju 2014. kada je Rusija odjednom prisvojila Krim. Da ruski pozorišni režiser Kirili Srebrenikov, koji je u kućnom pritvoru, neće biti odveden u zatvor, i da će ukrajinski režiser Oleg Senzov, koji se nalazi u jednom ruskom kaznenom logoru, biti razmenjen za ruske zarobljenike u Ukrajini. Da Rusija, koja je svetu prezentirala svoje nasmejano lice, sada tom svetu neće ponovo pokazati zube.