Da li je regionalna fudbalska „Jugoliga“ neostvariv san: Ko bi finansirao ligu, šta sa gostujućim navijačima u Beogradu i Zagrebu, koliko bi klubovi zaradili?

BiH: Ni reflektora ni volje

Premijer liga Bosne i Hercegovine posljednjih godina je znaku mostarskog Zrinjskog jedinog koji djeluje kao tim da bi mogao napraviti pomenuti historijski iskorak. Ali takav Zrinjski je i dalje daleko po kvalitetu od klubova iz Srbije i Hrvatske.

Podatak o razlici između klubova iz BiH i Hrvatske najbolje je potvrdio Sergej Jakirović, aktuelni šef stručnog štaba Rijeke.

On je na početku ove godine imenovan za novog trenera Rijeke, koja je u tom momentu u Prvoj hrvatskoj nogometnoj ligi bila bliže zoni ispadanja, nego vrhu tabele, a napustio je Zrinjski, koji se nalazio na prvom mjestu na tabeli Premijer lige i koračao je ka novoj tituli.

Dakle, za Jakirovića je veći izazov bio da „spasi“ Rijeku, nego da sa Zrinjskim još jednom pokori ligu BiH.

Jakirović je s Rijekom izborio plasman u Evropu, iako je to djelovalo kao nemoguće, a za njega je to bio veći izazov, nego ostati u BiH i proštetati se ovdašnjim takmičenjima. Tako je priliku da osvoji krunu u BiH dao svom prijatelju Krunoslavu Renduliću.

Svi navedeni podaci dovoljno govore o kvalitetu fudbala u BiH i Hrvatskoj i Srbiji. Još jedan problem bh. fudbala je i slabašna infrastruktura. Iako se posljednju godinu uradilo nešto više po pitanju terena i reflektora na stadionima u BiH, ipak je to i dalje slabo u odnosu na region.

Dakle, po svemu fudbal u Bosni i Hercegovini zaostaje za Srbijom i Hrvatskom, a najviše po sportskom dijelu. Nerijetko igrači iz BiH i regiona, biraju da igraju za petoplasirani ili šestoplasirani tim iz dvije pomenute zemlje, nego za neki klub iz samog vrha u BiH.

Regionalna liga bi za klubove iz BiH bila još veći udarac na kvalitet, koji ionako slabi iz godine u godinu. Osim sportskih i infrastrukturnih stvari, uvijek je, kada je riječ o regionalnom takmičenju, problem navijača.

Da BiH, a ni ostale zemlje bivše Jugoslavije nisu spremne za regionalno takmičenje, najbolje ilustruje podatak da su se nedavno u Banjaluci potukli navijači Borca i navijači Crvene zvezde iz Banjaluke.

Osim što klubovi u BiH imaju svoje navijačke grupe, gotovo svaki od najjačih klubova iz regiona ima svoju navijačku bazu i u gradovima u BiH.

Prema tome i sigurnosni aspekt je veliki problem za organizaciju regionalnog takmičenja. I mnogi će reći: Kako se u košarci igra? E pa nije to isto. Svi znamo da nije.

Crna Gora – Korist ali i more otvorenih pitanja

Novo tmurno ljeto crnogorskih klubova u evropskim takmičenjima ponovo je aktuelizovalo priču o regionalnoj ligi. Sa sportskog aspekta – ta ideja bila bi pravi potez i za Fudbalski savez Crne Gore (FSCG).

Ipak, pokretanje jednog tako velikog projekta pokrenulo bi niz drugih ozbiljnih pitanja.

„Kada je sportski faktor u pitanju, mislim da niko ne može biti protiv. Liga bi bila jaka, interesantna, u njoj bi učestvovali najbolji timovi bivše Jugoslavije i sigurno bi donijela kvalitetan fudbal, a mladi igrači bi mogli da napreduju“, smatra Momir Đurđevac, generalni sekretar FSCG.

Ipak, kako navodi, poslije toga se „otvara more drugih“ pitanja.

„Prvo ko su učesnici, pa ko će da rukovodi takmičenjem i veoma bitno šta se dešava sa domaćim ligama, jer na primjer kod nas bi liga bez Budućnosti i Sutjeske izgubila draž. Isto bi bilo i u Srbiji bez Zvezde i Partizana, u Hrvatskoj bez Dinama i Hajduka“, istakao je Đurćevac.

Sljedeće veoma važno pitanje je i šta se dešava sa ligom ako nema verifikaciju Uefe, nastavlja generalni sekretar FSCG.

„Svaki takav projekat mora da ima odobrenje Uefe. Jer pitanje i šta se dešava sa klubovima koji bi kroz tu ligu izborili određena mjesta, da li se uključuju u Uefina takmičenja, da li finansijski dobijaju određene benefite“.

Važnost Uefe i izlaska u Evropu, Đurđevac objašnjava kroz crnogorske klubove.

„Crnogorski klub koji ode u Evropu, pa ispadne već u prvom kolu dobija 250.000 eura, prvak dobija minimum 800-850 hiljada, a ukupno svake godine našim klubovima od Uefe stiže od milion i po do dva eura. Da li bi ta buduća liga mogla da im pruži takvu satisfakciju. Da ne pominjemo, recimo, Zvezdu koja je prethodnih godina zarađivala po 25 miliona od Uefa. Uz sve to za manje saveze i manje uspješne klubove u evropskim kvalifikacijama Uefa je formirala Ligu konferenciju“, objasnio je Đurđevac.

Ono što je veoma bitno, navodi on, jeste da regionalna ne treba da bude samo želja saveza.

„To treba da bude i projekat država sa prostora bivše Jugoslavije. Bez pomoći države sama ideja je neodrživa. Svi klubovi imaju jako velike navijačke grupe, ima tu dobrih grupa, ali i militantnih, pa da bi se kontrolisala situacija na tribinama potrebna je podrška države. U svakom slučaju treba napraviti dobru studiju, uzeti sve razloge koji su za i protiv i biti usklađen sa Uefom, jer bez nje teško da bi ta liga bila održiva, posebno finansijski“, jasan je Đurđevac.

Zaključio je FSCG po ovom pitanju nema zvaničan stav, jer nikad zvanična inicijativa i nije stigla na dnevni red – ni crnogorskom savezu, a ni ostalim.

Proslavljeni crnogorski fudbaler, a sada trener Željko Petrović smatra da bi organizacija regionalne lige bila teška.

„Mislim da bi – zbog rivaliteta, navijačkih grupa, logistike, policije koja treba da obezbjeđuje utakmice – to bilo veoma teško. Nivo bi se više podigao zbog televizijskih prava, gledanost bi bila na većem nivou. Ali, mislim da bi to bilo veoma teško organizovati u današnjim danima“, rekao je Petrović.

Slično kao Đurđevac i Petrović potencira to da je mnogo otvorenih pitanja.

„Pitanje da li bi mi iz Crne Gore mogli finansijski da se nosimo sa ostalim klubovima. Pitanje je i koliko bi bilo timova – 10, 12 ili 18. Ako je 18, onda imaš veću šansu, jer bi iz drugih zemalja ušlo više ekipa, koje nisu jake kao Zvezda, Dinamo, Partizan, Hajduk, Osijek, Vojvodina, Rijeka… Ako je liga manja, mislim da klubovi iz Crne Gore ne bi imali nikakvu šansu, odmah bi ispali u eventualni drugi rang. Pitanje je i onaj ko ispadne gdje ide – da li u svoju regiju ili u Drugu ligu?“

I nekadašnji fudbaler Budućnosti, Dinamo Zagreba, Sevilje i PSV-a, smatra da bi bitnu ulogu morala bi da odigra i Uefa.

„To je ogroman projekat i mislim da to bez pomoći Uefe ne može. Prvo pomoć da se naprave stadioni, jer sigurnost je najvažnija. Da li hoće sve zemlje to da prihvate? Da li hoće Srbija i Hrvatska? Možda bi to bio uspjeh za BiH, Crnu Goru i Sloveniju. To je proces koji treba dugo da traje. Treba da dođe i do promjene svijesti ljudi, da sport bude sport, a ne da bude mjesto gdje će ljudi da se prozivaju i da dođe do tuča. Jedan incident može da pokvari kompletnu ligu.“

Jasno je da bi crnogorski timovi u takvoj ligi bili najslabiji.

„Treba da shvatimo da smo najmanja zemlja u regionu. Dobrog stranca ne možeš da dovedeš za tri, četiri ili pet hiljada eura. Liga je na tom nivou da jedan ozbiljan igrač teško može da dođe. Možda jedan mlađi, koji bi se afirmisao, pa onda da ode“, zaključio je Petrović.

Srbija – Kako udahnuti novi život starom jugofudbalu

Da se razumemo odmah na početku – regionalno fudbalsko takmičenje na našem području po ugledu na košarkašku ABA ligu nije moguće jer su krovne organizacije ustrojene na različitim temeljima.

Prvenstvo u košarci, koje se fakultativno naziva Jadranska liga, a vodi ga Jadranska košarkaška asocijacija, jeste akcionarsko društvo usko povezano s Unijom evropskih košarkaških liga (ULEB).

Zamisao o Uniji tinjala je skoro punih deset godina, a kad su je vodeći klubovi i lige Evrope zaista i stvorili dvehiljadite, gurnut je prst u oko Svetskoj košarkaškoj federaciji (FIBA), dotadašnjem vrhovnom poglavaru i za svu klupsku košarku na Starom kontinentu.

Ostalo je istorija, a ona govori da je mlađi nadjačao starijeg i da su se njegova istaknuta takmičenja Evroliga i Evrokup uzdigli u glavnu pozornicu.

U fudbalu se takav prevrat nije desio. Sva je prilika i da neće u skoroj budućnosti jer Evropska fudbalska unija (UEFA) čvrsto drži dizgine u svom delokrugu.

Povremene glasnogovorničke najave nekih najznačajnijih evropskih klubova o osnivanju svoje lige zatvorenog formata odbijaju se o čvrste zidine u švajcarskom gradiću Nionu, a ni među samim velikanima nema saglasja o tome.

Oni nastavljaju da idu za opojnim zovom Lige šampiona, koja je čedo UEFA.

Pod njenim krovom su i fudbalski savezi bivših jugoslovenskih republika, koje kroz nacionalne lige daju predstavnike za evrokupove.

Taj zupčanik se neprestano okreće od sredine pedesetih godina prošlog veka, kada je pokrenut Kup šampiona kao prvo klupsko takmičenje UEFA. Ona ga podmazuje povremenim varijacijama, ali smisao mehanizma ostaje isti.

Unija formalno svakom državnom prvaku daje podjednaku priliku da postane vladar Evrope, a ostalima, iz nižeg reda, koji steknu pravo na njenu kartu da uzmu druga dva trofeja. Na terenu, zna se, presudi suvi kvalitet.

Ovde je u postjugoslovensko vreme i fudbalsku kakvoću raznelo balkansko bure baruta. Već kvalifikacije za evrokupove svakog od Julijskih Alpa do Đevđelije postave na svoje skromno mesto pa dogodine Jovo nanovo i tako u nedogled, s retkim primerima zapaženijih dometa.

Da li bi Nion priznao fudbalsku Jadransku ligu kao koncentraciju kakvog-takvog kvaliteta zarad dobrobiti fudbala od Vardara pa do Triglava? Naravno da ne bi. I tu je za još dugo vremena kraj hipotetisanju o regionalnom fudbalskom nadmetanju.

Da se sami sastajemo među sobom ponovo, za svoj groš, niko nam ne brani. Pelcer može da se uzme iz, istina, propale Kraljevske lige Skandinavije s timovima iz tri monarhije sa severa Evrope (Danska, Švedska, Norveška).

Takmičenje se održalo samo tri godine (2004-07). Igralo se od sredine jeseni do ranog proleća, kad je Šveđanima i Norvežanima pauza između dve sezone, pa je zato najteže palo Dancima, čije je prvenstvo omeđeno kao u većini evropskih zemalja.

Dugotrajuća osrednjost i igra ispod proseka naspram atomskog fudbala u vodećim šampionatima, kojem svedočimo putem inflacije televizijskih prenosa, još jače oživljavaju romantizam jugoslovenske lige prošlog doba.

Kroz sećanja o odlascima Zvezde u Sarajevo, a Partizana u Ljubljanu, o dolascima Dinama u Niš, a Hajduka u Skoplje traži se put za izbavljenje.

Većina poklonika fudbala i s ove i s one strane će i reći da je restauracija starih rivalstava i uspostavljanje novih suparništava jedini način da korist bude opšta, a konkurentnost sa Zapadom veća – kao u ono vreme.

Jesmo li mi, međutim, zrela društva da posle ratnih i poratnih trauma prihvatimo Zvezdu na Maksimiru, Dinamo na Marakani i Partizan na Poljudu? Ne mora to, na kraju krajeva, ni biti u ligaškom formatu.

Nekada su se igrali tradicionalni turniri u toku letnjih i zimskih priprema: Marjanov u Splitu, Veležov u Mostaru, turniri na Igmanu i u Titogradu, turnir Gornjeg Jadrana u Rijeci, Liga šampiona s jugoslovenskim prvacima… Zamrli su.

A šta bi bilo da ih neki nepokolebljivi fudbalski zanesenjaci vrate u život?

Da li bi se strepelo od rizika da će se ponoviti nemile scene iz Atine ovih dana koje su zgranule fudbalsku Evropu?

Da li bi se bezbednosne strukture posvećeno uhvatile ukoštac s navijačkim grupama koje se identifikuju po šovinizmu?

Kako preduprediti nasilje na sportskim priredbama u zemljama čije političke elite parazitiraju na kopanju po starim ranama umesto da ih zaceljuju?

Sve to UEFA zna, pa zašto da čačka mečku. Setimo se da je problem iz našeg dvorišta prešao u njeno kad je došlo do nereda na meču Zrinjskog i Partizana u Mostaru 2007. u kvalifikacijama za Kup UEFA.

Susreti naše i hrvatske reprezentacije u kvalifikacijama 1999. i 2013. protekli su mirno, ali klubaštvo nosi izraženiji naboj.

Prigalođavanje na novo zajedništvo u košarci, a pogotovo u vaterpolu prošlo je bezbolno, a od regionalne lige je imalo vajde. To se pre svega odnosi na košarkaško takmičenje koje je iznedrilo mnogo odličnih igrača, a i NBA asove.

Fudbal ima drugačiju društveno-političku ulogu i ogledalo je stanja. Ima i ultrase koji su prihvatljivi, čak i poželjan dekor sve dok ne prevrše svaku meru i izađu iz okvira sportskog viteštva, ali njihove zadnje namere ne bi trebalo da obeshrabre iskrene zagovornike zajedničkih nadmetanja i u fudbalu.

Nekada su se, recimo, igrali Mitropa (Srednjoevropski) kup i Balkanski kup sa timovima koji nisu bili u vrhu svojih liga, ali su imali volju da se takmiče i s onima izvan svoje avlije.

Zašto, u tom smislu, ne bismo prvo slali Radnički u Tuzlu, a njenu Slobodu u Suboticu, to jest organizovali takmičenje između onih koji nemaju jesenje obaveze u Evropi, a u većini su.

Bili bi to oprezni vesnici po principu obrnute piramide u poređenju s ABA ligom, koja je krenula s najboljima, a svoj drugi razred je dobila kasnije.