Da se vrati u Tokiju

Sam plasman u polufinale, u nikad težem i komplikovanijem sistemu, izuzetan je rezultat Nemanje Petrića i saigrača, koji su posle osvojene bronze prošle sezone na Evropskom prvenstvu, ostvarili kontinuitet visokih dostignuća. Brazil u polufinalu i Amerika u meču za bronzu jednostavno su bili bolji i kvalitetniji rivali protiv kojih „orlovi“ nisu imali ni promil šansi da kraj prvenstva ne dočekaju sa „drvenom medaljom“ u rukama.

Osim Poljske, koja je fenomenalnom partijom protiv Brazila sačuvala titulu najboljeg na svetu (3:0), osvojenu pre četiri godine, reprezentacija SAD jedina je selekcija koja je na šampionatu dva puta savladala odbojkaše Srbije. Iako je kapiten Sander imao problema sa ramenom, zbog čega je uglavnom servirao flot servis, a selekcija dan ranije igrala prenaporan meč sa Poljacima u pet setova, uprkos izgubljenom uvodnom delu igre, Amerikanci su Srbiju dobili na suvi kvalitet. Da je prijem servisa najslabiji segment u igri „orlova“ dokazano je još jednom u meču za bronzu. Kad god bi se Srbi približili Anderson i Holt, prevashodno, smeč-servisima nepogrešivo bi gađali naše najslabije primače (Petrić i Kovačević).

– Kako vreme odmiče sve nam je teže, što je i normalno jer čovek postaje svesniji u kakvoj je šansi bio da prvenstvo završi osvojenom medaljom. Poraz u meču za treće mesto je zaista težak, međutim sam plasman u polufinale veliki je uspeh za ovu generaciju. Nama je svakako najteže; sigurno je da smo dali maksimum i sa te strane mogu biti ponosan na moje saigrače. Postavili smo bazu za neka naredna takmičenja i cilj, a to je medalja – poručio je Nemanja Petrić, kapiten reprezentacije Srbije.

Ako se u obzir uzme da je klupska odbojka u Srbiji na amaterskom nivou godinama unazad i da igrači uglavnom primaju stipendije ili imaju ugovore potpisane na simboličnu sumu (najbolji igrači se recimo voze gradskim prevozom), onda je rezultat u Italiji i Bugarskoj fenomenalan. Primera radi – podloga gerflor, na kojoj se već godinama igraju odbojkaške utakmice, skoro ni u jednoj hali u Srbiji nije postavljena, zbog čega je povećan rizik od povreda skočnih zglobova i kolena.

– Nismo ni spavali posle utakmice za bronzu. Pričali smo o svemu, bila su nam pomešana osećanja. Prelepo je zaista biti među četiri ekipe na svetu; svi smo bolesni, ispovređivani i namučeni posle ovako napornog takmičenja. Mislim da smo zaslužili medalju i nadam se da će nam se vratiti, ako ne sledeće godine, a onda na Olimpijadi u Tokiju 2020. Falilo nam je više organizacije i nekih tehničkih stvari. Na kraju nismo bili dorasli situacijama, u najvažnijim mečevima, da izdržimo u momentima kada protivnik igra bolje i sačekamo naš trenutak. Moramo da naučimo da igramo i kada je mnogo teško i kada ne ide sve kako treba – ilustrativan je bio Nikola Jovović prilikom sumiranja utisaka posle prvenstva na kojem je kao tehničar imao nekoliko izvanrednih mečeva.

Energija nestala posle Italije

– Tek ćemo žaliti za propuštenim. Od dana kada smo se okupili imali smo ogromnu energiju, koja je nekako nestala posle meča sa Italijom. Kao da se pojavila neka zasićenost, samouverenost da smo bolji od ostalih rivala u mečevima za medalju. Ni četvrto mesto nije loše, ali naravno da ostaje veliki žal što nismo došli do medalje – jasan je Marko Ivović.