Dan kad se prvi klub istočno od Berlina popeo na tron Evrope

Klub je u prvim godinama po osnivanju 1947. godine nekoliko puta menjao naziv kao vojni klub osnovan na prelazu između monarhije u komunizam na incijativu ministra odbrane koji je iz redova nacista nakon zarobljeništva na ruskom frontu promenio stranu.

Godine 1961. u identitet kluba usađeno je ime Vojni sportski klub Steaua Bukurešt, ali su se čelnici 1998. godine ogradili od armije. Steaua na rumunskom znači zvezda.

Prvi trofej bukureštanski klub osvojio je 1949. godine pobedom nad Klužom u Kupu. Do čuvenog finala Kupa evropskih šampiona sredinom osamdesetih Steaua je osvojila 11 pehara šampiona države, a više je bila prepoznatljiva kao ekipa koja je specijalista za domaće kup utakmice, dok je gradski rival Dinamo važio za mezimče režima i tajne policije Sekuritatea.

Tokom osamdesetih godina Steaua je počela da briljira u domaćim okvirima koje je prerasla velikim uspesima na međunarodnom planu, ali se jedan momenat posebno izdvaja.

Na čelo kluba došao je 1983. godine najstariji sin rumunskog predsednika Valentin Čaušesku koji nije pokazivao interesovanje za politiku, školovao se za fizičara u Londonu gde je zavoleo fudbal i bio golman, a oženio je i ćerku političkog rivala svog oca.

Valentin je svoje predsednikovanje u Steaui doživeo kao svoje malo delo i misiju da se Rumunima divi cela fudbalska Evropa.

Težio je da organizuje klub po tržišnim principima, tražio je bogatog generalnog sponzora sa zapada, odnosno nameravao je da implementira ono što je video u Engleskoj, ali se očevo shvatanje politike sa tim kosilo i tako stopiralo dolazak sponzora i neke velike transfere. Uspeo je da oformi tim koji će ostati neporažen na čak 109 utakmica.

Steaua je jedina ekipa sa istoka Starog kontinenta koja je dva puta igrala finale Kupa evropskih šampiona, a našla se i na korak da to učini ukupno tri puta.

Na crtu slavnom rumunskom klubu iz ovog dela Evrope mogu stati jedino Partizan kao prvi finalista elitnog klupskog takmičenja kojem je za dlaku nesrećno izmakao zasluženi trofej protiv Reala i ostalo je jedino upitno čijom tačno zaslugom, kao i Crvena zvezda koja je otišla najdalje osvajanjem Interkontinentalnog kupa pobedom nad čileanskim Kolom-Kolom 3:0, dok je Steaua izgubila od tadašnjeg južnoameričkog prvaka River Plejta (0:1) nakon osvajanja Superkupa Evrope i pobede nad Dinamom iz Kijeva sa 1:0 koji crveno-beli ipak nisu osvojili pošto su poraženi od Junajteda.

Zanimljivo da je te godine Steaua prvi put u istoriji prošla dalje od prve runde jer to čak nije uspela ni u Kupu Uefa. Proboj budućeg šampiona Evrope vodio je preko danskog Vejla (ukupno 5:2), mađarskog Honveda (4:2), finskog Kusisija (1:0), a u polufinalu na kolena je pao tada snažni Anderleht (3:1). Barselona je sa druge strane imala dosta teži put koji je vodio preko praške Slavije, Porta, Juventusa i Geteborga.

Malo je nedostajalo da se dogodi najčudnije moguće finale, pošto je švedski Geteborg bio nadomak senzacije i eliminisan je tek posle penal serije od Barse.

Oba tima su bila silno motivisana. Steaua je kao siromašni autsajder želela da iznenadi elitu i tako dokaže snagu režima i države iz koje dolazi, dok je Barselona već gledala šest stopa u leđa Realu kada je u pitanju najkvalitetnije međunarodno klupsko takmičenje.

Gotovo da niko nije očekivao rumunski klub u finalu, osim predsednika Valentina koji je u to bio uveren nakon četvrfinalnog meča kada je oduševljen pobedom u delirijumu uleteo u svlačionicu izgovorivši da će se popeti na vrh što je malo ko u ekipi uopšte shvatio ozbiljno. Štaviše, svi su prasnuli u smeh nakon njegovog izlaska.

Steaua je pred sobom imala nekoliko velikih izazova. Finale je igrano na stadionu Ramon Sančez u Sevilji gde je Blaugrana gotovo bila domaćin pred 70 hiljada navijača, dok je u Andaluziju doputovalo oko hiljadu pristalica rumunske ekipe mahom članova komunističke partije.

Fudbaleri su prvi put igrali u noćnom terminu pod reflektorima stadiona, uopšte cele planete s obzirom na to da se prvi put klub vinuo toliko visoko i postojao je imperativ samo da se ne obruka.

Na igračima je bio veliki pritisak, ali je prvi čovek kluba činio sve da se osećaju maksimalno rasterećeno. Kruži mit da su Rumuni svoje tradicionalne plavo-crvene dresove zaboravili kod kuće, pa su zato igrali u običnoj beloj sportskoj opremi bez ikakvih obeležja koju su usput kupili.

Barselona je pritiskala skoro svih 120 minuta i praktično igrala viktorije pred golom Helmuta Dukadama, ali je totalna rumunska defanziva zatvarale sve prilaze i vrebala priliku iz kontre…

Jovan, Belodedić, Bumbesku, Barbulesku, Balan, Boloni, Balint, Mažeru, Lakatuš i Picurka čuvali su prostor u kojem je neprikosnoveno gospodario golman Dukadam čijim panterskim reakcijama je potpuno obeshrabrena opasda Barselone predvođena artiljercima – Šusterom, Pičijem, Alonsom, Arčibaldom, Mortaljom i društvom. Rumuni su bili fizički besprekorno spremni, pa su pred kraj isrcrpljujućeg meča pripretili nekoliko puta i kontrolisali igru.

Nakon dva sata trčanja do iznemoglosti i „šibanja“ za svaki milimetar terena pristupilo se izvođenju jedanaesteraca.

Na scenu je stupio Helmut Dukadam koji se nije spremao za penale jer, kako je kasnije naveo, psihološki je već „pročitao“ da će šutirati potpuno drugačije u odnosu na meč sa Geteborgom.

Golman Blaugrane Uruti važio je za specijalistu za penale što je potvrdio zaustavivši dva udarca, ali se sa druge strane njegov rumunski kolega pokazao još maestralnijim u toj kategoriji. Odbranio je sva četiri jedanesterca!

Prvi i poslednji put u istoriji evropskih takmičenja za istorijski podvig koji će zauvek ostati u znaku brke koji je te noći zamađijao sopstveni šesnaesterac.

Igračima je po dolasku iz Sevilje priređen doček kod predsednika Čaušeskua. Tog perioda se u izjavi za srpske medije kasnije sećao tadašnji defanzivac Miodrag Belodedić i uporedio sa onim u Beogradu, pošto je i sa Crvenom zvezdom ostavario isti uspeh.

– Znao je on šta ne valja, šta valja, ali sistem je bio takav. On se lepo ponašao oduvek, bio je tu sa nama, imao je svoj posao, radio. Njegov brat je bio u politici, bio je važniji. Nismo pričali na tim slavljima ni o politici, ni o njegovom ocu, već o fudbalu. Govorio je da je hteo da nas pusti da idemo u inostranstvo posle ne znam koliko godina i kao da je sve potrajalo još malo, dozvolio bi nam da idemo da igramo u inostranim klubovima. Slavili smo mnogo bolje u Beogradu nego u Bukureštu, baš je bilo živo. Kod Čaušeskua je bila večera, violine, sve polako i oficijelno, bili smo svi u stroju, rečeno nam je kako da idemo, kojom rukom da primimo poklon, da moramo da kažemo: Služim zemlji. Kod Miloševića je sve bilo opuštenije, pozdravio nas je, a kad mu je Darko Pančev rekao da sam ja onaj što je pobegao iz Rumunije, Milošević mi je kazao: „Dobro došao.“

Nakon finala navodno je postojao dogovor da Steaua odigra jedan namešten prvenstveni meč kako bi Picurka bio najbolji strelac lige što je Dukadam odbio zbog čega je odstranjen iz kluba.

Čovek koji je te noći ceo svet upoznao sa Steauom samo par nedelja kasnije zaposlio se u pograničnoj policiji u okolini Arada gde je lupao pečate.

Godinama se o njemu nije znalo ništa, čak se pričalo i da je likvidiran zbog bunta, međutim legendarni golman se kasnije oglasio i rekao da je zbog krvnog ugruška u predelu ramena morao da prekine karijeru.

Kasnije je stao na gol drugoligaškog tima, a 2003. godine dobio je iseljeničku vizu za Ameriku, ali se vratio u domovinu gde se kasnije bavio politikom i trenerskim poslom.

Nakon revolucije i pogubljenja Nikolaja Čaušeskua i njegove supruge na udaru se našao ostatak porodice, pa tako i idejni tvorac moćne Steaue tog doba.

Priča se da je Valentin preživeo zahvaljujući tome što ga je lično sakrio i tako spasio fudbaler Lakatuš zbog čega su njih dvojica do danas ostali jako dobri prijatelji.

Valentin je jedini koji je živ iz porodice Čaušesku i penzionerske dane danas provodi skromno u miru bez ikakve želje za medijskom pažnjom.

Prošlo je tačno 35 godina od istorijskog uspeha koji nije bio plod slučajnosti, već deo projekcija čemu u prilog idu i kasniji uspesi u Kupu evropskih šampiona kada je u polufinalu naredne sezone snove prekinula Benfika u polufinalu, a dve godine kasnije u finalu ekipa Milana (4:0).

Ministarstvo odbrane pokrenulo je tužbu protiv Steaue i oduzeti su joj grb i naziv, pa se klub takmiči od 2017. godine pod skraćenim imenom FSCB. Teško je definisati danas njen pravi identitet i utvrditi istorijski kontinuitet.

Klub je preuzeo veliki prjatelj legendarnog Georgija Hadžija – kontroverzni Điđi Bakali, koji je 2003. godine osuđen zbog korupcije u fudbalu zbog čega je upravljao iz zatvora.

Tranzicija nije potpuno slomila rumunsku ekipu koja se za razliku od drugih klubova iz tadašnjeg komunističkog sedam puta takmičila u modernom formatu Lige šampiona, a igrala je i jedno polufinale Kupa Uefa 2005 godine kada je tesno eliminisana od Midlzbroa (4:3).

Sećanje na Steauu i slavnu 1986. godinu ostaće da živi koliko i njeno ime ugravirano na peharu koji je najbolji hroničar i sudija da se nalazi u odabranom društvu.