Danas srebro, možda već sutra…

– Od kako sam se probudio pred očima mi je slika s beogradskog dočeka. Dole nekoliko desetina hiljada razdraganih ljudi, kojima ni debeo minus nije smetao da dođu i zahvale nam se na sreći koju smo im priredili, a gore mi koji smo se toliko (is)kidali za njih. Nisam mogao da dočekam da voditelj izgovori moje ime, izađem na čuveni balkon, poklonim se narodu i osetim njihovu energiju. To je neopisiva emocija, neprocenjivo iskustvo. Ko ne doživi ne može da razume – s ushićenjem u glasu nam je juče prepričavao krilni igrač kontinentalnih vicešampiona.

Je l’ to trenutak kada sportista sebi kaže „vredelo je truda i odricanja“?

– Jeste, ali samo jedan od veličanstvenih trenutaka doživljenih poslednjih dana. Ne znam za druge, ali ja sam tu rečenicu izgovorio kada sam prvi put izašao na parket pune Arene. Kada sam se osvrnuo oko sebe i čuo 20.000 ljudi kako kliču Srbiji, ekipi i svakome pojedinačno, znao sam da smo uradili nešto veliko, mada je to bilo još pre polufinala.

Isti ti navijači i domaća javnost pre samo dve nedelje nisu toliko verovali u vas. A, vi u svoju ekipu?

– Pre početka takmičenja pošteno sam priznao da nismo dali naciji dovoljno jakih razloga za veliki optimizam. Predugo se čekalo na medalju da bi iko mogao da bude siguran u njeno osvajanje, a kamoli je obeća. Čak ni mi. Nadali smo joj se, uvereni da imamo kvalitet za vrhunski rezultat, odnosno možemo iskoristiti sve prednosti domaćeg terena, ali smo se trudili da razmišljamo i pričamo postupno.

Pojedinačni aduti, kolektivna snaga, timska hemija, podrška publike, glad za trofejima, inat…. Šta je sve ili najviše uticalo na ovaj veliki uspeh?

– Sve to, u određenoj meri i u datom trenutku. To vam je kao s grudvom snega, koja se kotrlja dok ne pređe u lavinu, a onda se odvali ceo breg. Priključivanje igrača na „rate“, zbog klupskih obaveza, problemi s povredama i slaba izdanja u prvim test utakmicama (u)nervozili su nas na početku priprema, da bi vremenom splašnjavao taj pritisak, a rasli dobra energija i samopouzdanje. Pobede i dobre igre u zadnjim proverama s Makedoncima i Česima dale su nam krila, pa onda trijumf protiv Poljaka na startu EP, dobijen derbi s Danskom u grupi i tako redom, do finala s istom reprezentacijom.

Sportisti obično ne vole kada takmičenje završe porazom, makar im on doneo medalju. Važi li to i za vas?

– I meni je u prvi mah bilo jako krivo što nismo napravili taj poslednji korak, ali sam onda shvatio da ovo srebro vredi zlata. Bukvalno. Najzad, ko zna zašto je to dobro. Možda je trebalo izgubiti prvo finale da bismo dobili naredna.

Dakle, ne plašite se da bi ovo mogao biti kratkotrajni bljesak?

– Mislim da nema mesta takvom strahu. Bilo je pitanje trenutka kada će nam se vratiti, za dlaku, ispušteni uspesi na prošlim takmičenjima. Više puta smo doživeli sudbinu Nemačke na ovom EP. Falio im je samo jedan bod za polufinale, da bi na kraju završili kao osmi. Napravili smo zdravu igračku osnovu, a kako imamo selektora koji zna svoj posao verujem da ćemo se ubuduće samo nadgrađivati i grabiti više i dalje. Nadam se već na Olimpijskim igrama – smatra Nikčević.

Vaterpolisti za primer

Rukometašima nije drago samo zbog njihovog uspeha. Radovali su se i tuđim medaljama i peharima.

– U Kovilovu nam je televizija stalno bila podešena na drugi program RTS-a. Od sveg srca smo navijali za Đokovića, s čijim mečevima nam je počinjao dan, i za vaterpoliste, posle kojih smo izlazili ne teren. Sve su to momci za primer. Baš nam je bila čast stajati uz naše „delfine“ na balkonu beogradske Skupštine.

S medaljom u Španiju

Španci su izgubili meč za treće mesto sa Hrvatskom, ali će pojedinci u toj zemlji ipak držati u rukama medalju sa EP u Srbiji.

– Ljudi iz kluba i novinari koje znam zapretili su mi da se ne vraćam bez medalje. Drago im je zbog mog uspeha, žele da mi čestitaju s njom oko vrata i slikaju me s onim što njihovi rukometaši nisu uzeli, pa sam je doneo spakovanu u posebno mesto prtljaga.