Debeli hlad u Sazonovoj

Kada dođu neuspesi, loši rezultati, poput poslednjeg u finalu kvalifikacionog turnira za Olimpijske igre, onda u Savezu obično zaključaju vrata, stave katanac i „progutaju“ ključ kako bi bili sigurni da ih niko neće uznemiravati u „debelom ladu“.

Peti dan od finalnog poraza protiv Italijana, koji je značio i treće neučešće na Olimpijskim igrama od osamostaljenja Srbije, za čelnike Saveza ne predstavlja ništa više od rutinske, pomalo i bezobzirne igre „gluvih telefona“ u kojoj javnost strpljivo čeka odgovore na brojna pitanja, a vrhuška iz Sazonove 83 se pravi mrtva i valjda čeka da vreme zaleči rane.

Jasno je da neodlazak u Tokio predstavlja neuspeh i da su brojne, kako objektivne, tako i okolnosti srodne našem mentalitetu uticale da nas Italijani zasluženo preslišaju u finalu i usred Hale „Aleksandar Nikolić“ pošalju na daleko duži „letnji raspust“ od planiranog.

Tačno je i da je Savez samo delom odgovoran, kao krovna organizacija zadužena za sva bitnija kadrovska rešenja, pružanje logistike i imanja alternativnih rešenja u slučaju „opasnosti“.

Predrag Danilović, predsednik KSS, i njegovi saradnici, tačnije država, obezbedili su milionska sredstva za dobijanje kvalifikacionog turnira, sprovođenje priprema, verujući da ni brojni otkazi neće suštinski uticati na ostvarivanje primarnog cilja – plasman na Olimpijske igre.

Na stranu to i da li su mogli, možda i morali da tokom (pre)naporne sezone češće putuju za Ameriku, razgovaraju sa našim asovima u NBA, svesni da pojedinima nije lako niti jednostavno, a ni previše sentimentalno da se bespogovorno odazivaju pozivu.

Možda je i sam Danilović snagom svog autoriteta i stečenog igračkog kredibiliteta mogao da predstavi plan i ideju Pokuševskom i Smailagiću, mladićima koji su učeći na pojedinim primerima starijih shvatili da je klupska karijera esencija tapkanja basketare a da se reprezentativna konzumira u malim količinama i to obično kada „nemaš pametnija posla“.

Preveliki broj otkaza, ispostaviće se, nije bilo moguće apsorbovati, naročito u okolnostima kada ni većina prisutnih nije bila u optimalnoj formi niti je kadrovski mogla da odgovori taktičkim izazovima i finesama motivisanih i fokusiranih: Melija, Polonare, Tonuta, Meniona…

Odgovornost Saveza je u tome što su prema pojedincima uvek bili popustljivi, što se pred njima „hodalo na prstima“ i „birale se reči“, vodeći računa o tome da se možda ne naljute i preko noći postanu nedostupni.

Bilo je i na prethodnim okupljanjima onih koji su prisustvom u reprezentaciji „čašćavali selektora i Savez“, koji nisu imali nikakvu obavezu prema medijima; preskačući novinare, drsko se ponašajući, znajući da će ih zbog takvog neprofesionalnog ponašanja čelnici Saveza samo pomaziti po glavi.

Možda bi iz KSS mogli da odgovore i na priče da reprezentativci nisu imali mira tokom kvalifikacionog turnira, ali ne zato jer su ih „ti novinari“ uznemiravali; da li Igor Kokoškov ima apsolutnu podršku i to nakon što je javno poručio da nije siguran da li će nastaviti mandat na klupi Srbije.

Izlišno je čak i u upitan kontekst stavljati činjenicu da su samo pojedini reprezentativci, ne više od dvojice, dan ili dva posle poraza od Italijana bili profesionalni i odazvali se pozivu da prokomentarišu neuspeh, kao i da je slično učinio samo još selektor Kokoškov, a da se iste, profesionalne obaveze nisu udostojili ljudi koji vode Savez.

Prema saznanjima Danasa, nešto slično čak i ne planiraju, već da samo okače zvanično saopštenje na sajt i nastave da uživaju u svojoj nedodirljivosti u „debelom ladu“ Sazonove 83 na Vračaru.