Dejan Rambo Petković: U Brazilu sam uspeo zbog srpskog inata

U Brazilu žale što nije mogao da igra za „karioke“, u Srbiji kao da žale što je uopšte odigrao nekoliko mečeva za reprezentaciju. U Brazilu Peći, u Srbiji Rambo. Ko je zapravo Dejan Petković?

Najmlađi debitant u istoriji nekadašnje Jugoslavije koji je sa 16 godina i 15 dana zaigrao za prvi tim Radničkog iz Niša u nekadašnjoj ligi sa svih šest republika SFRJ. Poslednja desetka jugoslovenskog fudbala koji zbog sankcija i ratova nije imao pravu evropsku šansu sa Crvenom zvezdom, a kasnije nije dobio ni pravu priliku da u nacionalnom timu pokaže igračke sposobnosti.

Kada ga Evropa nije iskreno želela odlučio je da ode tamo gde Evropljani praktično nemaju šta da traže – u Brazil, zemlju koja je dala najbolje svetske fudbalere. Rizik se isplatio i tamo je postao legenda, prvi Srbin koji je po tvrdnji tamošnjih medija „karioke“ učio šta je fudbal. Sa Vitorijom, Flamengom i Vasko de Gamom osvojio sve što se može osvojiti, a tri puta je bio proglašavan najboljim igračem Brazila, što do tada nije pošlo za rukom nikome van tla Južne Amerike.

Na stadionu Fluminensea stoji ploča sa njegovim imenom, a Rio de Žaneiro ga je proglasio za počasnog građanina.

– Tehnički sam bio potkovan što je preduslov da bi uopšte bilo ko mogao da dođe u Brazil. Brazilci su neprikosnoveni u driblingu, baratanju loptom, ali i u intuiciji šta će s njom da urade. Međutim, nisu toliko disciplinovani kao mi Evropljani. Ja sam tamo došao kao potpuni profesionalac, neko ko je prošao sito i rešeto u evropskim velikanima poput Zvezde i Real Madrida. Imao sam tu prednost jer sam imao evropsku disciplinu koju sam umeo da iskoristim na terenu – priča Petković za Danas.

* Sa Crvenom zvezdom ste osvojili dve titule i dva Kupa Jugoslavije. Da li postoji žal zbog toga što nije bilo prilike za pravim velikim evropskim utakmicama?

– U Zvezdu dolazim sa 19 godina, skoro 20. Dovode me da zamenim Dejana Savićevića. Time dobijam veliku odgovornost, ali uspevam da se izborim. Zbog sankcija, nažalost, ne izlazimo na evropske mečeve. U avgustu 1995. potpisujem za Real Madrid, ali ostajem do zime kako bih igrao prve evropske mečeve posle ukidanja sankcija. Jedine dve evropske utakmice utakmice koje sam odigrao bile su protiv Ksamaksa 1995. Loše smo startovali, izgubili smo kući 0:1, a tamo odigrali nerešeno.

* Zbog čega niste dobili pravu šansu u Real Madridu za koji ste odigrali samo tri utakmice?

– Prvenstveno zbog svađe novog predsednika kluba Lorenca Sansa i trenera Horhea Valdana. Kao neko koga je Sans doveo Valdano nije hteo da ozbiljno računa na mene. Shvativši da me nikada neće staviti u prvi tim pristao sam poslednjeg dana prelaznog roka da odem na pozajmicu u Sevilju. Nedelju dana kasnije Real je izgubio od Valjadolida i Sans je smenio Valdana, ali ja sam već bio u Sevilji.

* Posle pozajmica u Sevilji i Rasingu sledi 1997. odlazak u brazilsku Vitoriju. Da li je odluka o odlasku u Brazil bila teška?

– Pa, bio je to u neku ruku put u nepoznato. Prvobitnu ponudu Vitorije sam odbio. Smatrao sam da nemam šta tamo da tražim. Međutim, oni su bili jako uporni i na kraju sam ipak odlučio da prihvatim. Razmišljao da ako budem dobro igrao u Brazilu, vratiću se ponovo u neki jak evropski klub. Istog dana kada sam prihvatio ponudu Vitorije stigao je poziv da pređem u Borusiju Dortmund, koja je bila aktuelni šampion Evrope. Predsednik Reala me pozvao i rekao da ću preći u Borusiju, ali ja sam mu odgovorio: „Izvinjavam se, ali dao sam reč Brazilcima, ne mogu sada da se predomislim“. Svi su bili u šoku, ali ja sam odlučio da održim svoju reč.

* Uprkos sjajnim igrama i trofejima u Brazilu zaobilazi vas poziv da igrate za nacionalni tim u kvalifikacijama i na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine. Da li je to najveća rana u vašoj karijeri?

– Pa nije. Mnogo više žalim što sam 1992. bio u onom timu reprezentacije koju je Ivica Osim odveo na Evropsko prvenstvo u Švedsku, ali smo zbog sankcija izbačeni sa takmičenja nekoliko dana pre početka. Posle je to EP osvojila Danska koja se nije ni kvalifikovala jer je u grupi bila iza nas. Za Mundijal 1998. nisam se mnogo iznenadio što nisam bio učesnik. Jednostavno ne vredi da žalim ni zbog čega jer nisam ja bio u pitanju, niti sam mogao da odlučujem. Bilo je tu mnogo zakulisnih radnji i mislim da nema smisla da se ponovo vraćam na to 20 i više godina kasnije. Neki drugi ljudi su vukli konce, a ja očigledno nisam bio miljenik ili nisam bio podoban, šta god… Napravio sam vrlo uspešnu karijeru i bez reprezentacije i to u zemlji koja nije kolevka fudbala, ali je bez dileme najbolja u fudbalu.

* Šta se posle te 1998. godine dešavalo pošto se mogućnost igranja za reprezentaciju konstantno pominjala od Evropskog prvenstva 2000. do Mundijala u Nemačkoj 2006. godine?

– Posle Mundijala u Francuskoj 1998. imali smo prijateljsku utakmicu sa Brazilom, mislim da je to bilo odmah u septembru. Pozvali su me i igrao sam taj meč. Inače sam te 1998. bio najbolji igrač u brazilskom prvenstvu i najbolji strelac. Odigrao sam odlično, ali me posle toga više nisu zvali. Kasnije sam ukapirao da je njima ustvari trebao prevodilac, a ne igrač, pošto sam dobro znao portugalski. Vujadin Boškov me je kao selektor zvao 1999. da igram prijateljske mečeve protiv Kanarskih ostrva i Katalonije. Iskreno, nisam tada želeo da igram, bio sam ljut, ali me je Budimir Vujačić ubedio. Rekao mi je: „Majstore, došli su drugi ljudi, to se sad promenilo u reprezentaciji, druga je situacija. Vujadin te voli, igraš u Italiji…“ Igrao sam na obe utakmice, bio sam čak i kapiten, ali me posle toga opet nisu zvali. Opravdanja su bila najbanalnija, od toga da sam daleko da me gledaju, da nije isplativo da mi plaćaju put iz Brazila… Ne znam kako drugačije da kažem osim da je to njihova sramota.

* Na kraju je prošlo i SP 2006. bez poziva, što je bio vaš „poslednji voz“ za nacionalni tim…

– Mislim da je tada bio potreban reprezentaciji igrač kao ja. Ako se sećate, otišli smo tada čak i sa igračem manje na Mundijal zbog sopstvene gluposti. Dušan Petković je pozvan kao zamena za povređenog Mirka Vučinića, a na kraju nije ni otišao u Nemačku jer je nastao haos zbog toga što je sin selektora, pa se vodila polemika da li je zaslužio poziv. Mi smo tamo prošli onako kako smo prošli, a u nekom rangiranju bi smo bili poslednji na tom SP. Brazilac Ziko, koji je bio selektor Japana, izjavio je da će Srbija i Crna Gora da osvoje Mundijal jer tamo mora da igraju fenomenalni igrači kada za jednog Pećija nema mesta.

* Vaša karijera se kasnije završila u Flamengu 2011. godine, a vi ste odlučili da nastavite da živite u Brazilu. Šta je presudilo?

– Moj početak u Brazilu je bio jako težak, ali sam zavoleo tu zemlju i oni su zavoleli mene. Kupio sam ih time što sam umeo da se prilagodim. Kada pređeš 9.000 kilometara naravno da moraš da prihvatiš njihov mentalitet i običaje, a ja sam kroz karijeru naučio da moram da poštujem svaku sredinu u koju odem. Kad sam otišao u Španiju morao sam što pre da naučim jezik da bih se uklopio. Isto je bilo i sa Brazilom. To je profesionalizam. Videli su da želim da se što pre da se uklopim i to su poštovali. Oni jedino na terenu nemaju upornost koju mi imamo i to sam znao da iskoristim. Mi imamo naš inat, teraš sebe i znaš šta hoćeš, pa se boriš za to. Tehnički sam bio tu negde s njima, a mentalno sam bio izuzetno jak. Srpski inat mi je dao veliku prednost. Zbog njega sam postao to što jesam u Brazilu. Posle sam radio i trenerski posao, a danas imam svoju televizijsku emisiju o fudbalu koja ide svaki dan. Prošlog leta sam 38 dana proveo u Rusiji kao komentator mečeva Svetskog prvenstva. U Srbiju dolazim samo na odmor nekoliko puta godišnje.

* Kako danas gledate na rezultate nacionalnog tima? Uvek odemo na veliko takmičenje sa dobrim timom, ali prođemo kao „bosi po trnju“.

– Najveći problem je što nemamo jako domaće takmičenje. Sastavlja se reprezentacija od igrača koji igraju u jakim ligama, ali u potpuno različitim sredinama. Oni onda treba da se uklope, a dolaze sa potpuno različitih strana gde su poprimili drugačiji mentalitet i navikli na skroz suprotne sisteme rada. U reprezentaciji treba da se napravi sistemski rad, filozofija i jasan plan. Mi nemamo ni jedno od toga. Na takmičenja odlazimo „ad hok“, kad nam se poklopi i taj rezultat često nije plod sistemskog rada. Upravo zbog toga dugo nismo ni stvorili pravu desetku. Dušan Tadić je sada tu negde i konačno se pojavio neko posle niza godina.

* Kako gledate na rezultate Crvene zvezde i ulazak u Ligu šampiona ove sezone?

– Rezultat za svaku pohvalu. Ni sam nisam verovao da može da se pobedi Liverpul koji evo ima šansu da igra i finale. Veliki je uspeh uopšte doći do grupa LŠ, gde realno nemamo šta da tražimo. Liga nam je takva kakva jeste, kada nemamo budžete kao evropski velikani, ovo što je uradila Zvezda je neviđeni uspeh.

Nisam bio pametan da uzmem pasoš Brazila

– Igrao sam mnogo dobro 2000. godine i ponuđeno mi je pravo da se naturalizujem, da dobijem brazilski pasoš i da zaigram za njihovu reprezentaciju. Međutim, FIFA je tada rekla „ne“ jer sam ranije igrao za Jugoslaviju. Nisam tada znao da će i SRJ da se raspadne, jer sam posle stekao pravo da zaigram za Brazil. Međutim, nisam tada bio pametan i nisam uzeo pasoš – priča Dejan Petković.

Novinari nisu umeli ili nisu smeli

– Jedino mi je bilo krivo u vezi sa reprezentacijom što novinari nikada nisu znali da postave pravo pitanje ili možda nisu smeli, ne znam… Često su me novinari pitali zašto me ne zovu u reprezentaciju, umesto da to pitaju selektora i ljude iz Saveza. Ja mogu da odgovorim zašto nisam hteo da odem da igram neki meč, ali drugi treba da kažu zašto me nisu zvali – zaključuje Dejan Petković.