Dejan Savić: Nisam trener meke ruke

Dejan Savić nije doneo zlatnu olimpijsku medalju iz Rio de Žaneira, jer pravila ovog takmičenja ne predviđanju kolajne za selektore, ali zato ono što su mu igrači priredili posle slavlja u finalu sa Hrvatskom vredi više i od najvrednijeg komada metala. Na kraju egzaltiranih govora, neuobičajeno prisnim rečima, svako od vaterpolo reprezentativaca Srbije klanjao se liku i delu svog neobičnog vođe, da bi mu, posle, svi zajedno klicali sa pobedničkog postolja. S emotivnošću koja ruši tradicionalne kodekse ponašanja u odnosima sportista i trenera, a ovog donedavno vrhunskog vaterpolistu, specifičnog karaktera i manira, čini retko privilegovanim u njegovom esnafu.

-Takav sam kakav sam, nikome se ne dodvoravam niti „kupujem“ ičiju ljubav. Ni u privatnom životu, a kamoli u poslu. Ali, ne poričem da mi kao emotivnoj osobi ne prija kada osetim da su moja iskrenost, pozitivan stav i dobre namere pronašli put do drugih. Nije mi potrebno da to čujem, dovoljno je da osetim. I jesam, mnogo pre te fenomenalne noći u Riju. Kao što im rekoh u svlačionici, posle finala, „dotakli smo večnost“. U svakom smislu – počinje priču za Danas selektor aktuelnih prvaka Evrope i sveta, šampiona Svetske lige, osvajača poslednjeg FINA kupa i pobednika upravo završenih Olimpijskih igara.

– Suština našeg odnosa leži u ogromnom međusobnom poštovanju i apsolutnom poverenju jednih u druge. Vodim ekipu i(li) grupu ljudi kakva se retko rađa, još ređe se skuplja na jednom mestu i teško da može „porasti“ više od ovoga. I još jedna stvar, nisu se oni prilagodili meni već ja njihovoj timskoj hemiji.

# Kako ste uspeli da se „ukačite“ u tu njihovu timsku hemiju?

– Oni su zajedno odrastali i sazrevali kao igrači i ljudi, držeći se zajedno u svim dobrim i lošim situacijama na tom putu. Bez viška sujete, ali s mnogo ambicija, savlađivali su najrazličitije prepreke, za šta posebne zasluge pripadaju njihovim pređašnjim trenerima. Onda sam im se pridružio ja, koji sam neke od potonjih osvajača svega što se može osvojiti znao iz svojih igračkih dana, a ostale sam selektirao. Dakle, iz prve ili druge ruke bile su mi poznate specifičnosti njihovih ličnosti, o čemu sa sadašnjeg mesta posebno vodim računa. Koliko god slični bili svi su oni priča za sebe, s posebnim energijama, navikama, reakcijama, manirima.. I traže drugačiji pristup. Trudim se da ih stalno osluškujem. Ne samo u bazenu.

# Kako uspevate da nađete pravu meru između prijateljskih i šefovskih relacija sa reprezentativcima?

– Radimo po ranije utvrđenim pravilima. Koliko god naš odnos bio relaksiran i možda čak ležeran, posmatran očima ljudi sa strane, dobro se zna ko vodu nosi, a ko pije. Možda dopuštam više od ostalih trenera, zbog čega sam sigurno predmet kritika kolega naslonjenih na staru, krutu metodologiju, ali naši rezultati mi daju za pravo da to i dalje činim. Biće da uspeva.

# Svesno ste izabrali da budete od trenera meke ruke ili se to desilo samo od sebe?

– Tako vam izgledam? (smeh) Uopšte nisam takav ili ne u meri u kojoj vam se čini. Samo ne volim da dramim i galamim tokom utakmice. Ne malo igračko iskustvo me je naučilo da burne reakcije trenera najčešće imaju kontraefekat na tim. Ako sam ja nervozan ne mogu da očekujem da oni ostanu mirni u vodi. Ako se ja bavim suđenjem onda će i igrači trošiti energiju na stvari van svog domašaja. Osete li da se plašim od poraza to će se odraziti na njihovu verovanje u pobedu. I tako dalje… Naravno da je ponekad potrebno lupiti šakom o sto, figurativno rečeno, i kazniti sitna iskakanja iz sistema – velikih nije bilo – ali to su stvari koje se rade iza kulisa. U tišini. Sve što se desi u svlačionici tu i ostaje.

# Kome je teže biti autoritet, onima s kojima ste do juče delili bazen ili mlađima?

– Ne delim ih ja po igračkom stažu ili životnoj dobi. Imam otvoren i pošten odnos prema najstarijem od njih kao prema najmlađem, onome s najvećom i s najmanjom minutažom. Nikome ne namećem autoritet, ja to ne mogu ni mojoj ženi (smeh). Samo im dajem zadatke i smernice, sve vreme se trudeći da ih opravdam ličnim primerom. S vremena na vreme podsetim ih i na to da sam ja već bio u njihovim „gaćama“, a oni u mojima nisu.

# Šta vam je najteže u sadašnjem poslu? Taktička, fizička ili mentalna priprema ekipe za utakmicu i(li) turnir?

– Ništa od toga. Ne kažem da je lako taktički, fizički i mentalno pripremiti ekipu za konkretan izazov, ali meni je najkomplikovanije tempiranje forme. Moramo da je dižemo, spuštamo, držimo na određenom nivou… Nekada u kraćem, a ponekad u dužem vremenskom periodu. Sve vreme vodeći računa o rezultatima, jer Srbija uvek i svuda „puca“ visoko. Time se najviše opterećujem i bavim.

# Kapiten Živko Gocić i kum mu Slobodan Nikić rekoše da su „prešli igricu“ i odoše u zasluženu reprezentativnu penziju. Zašto vi ostajete kada ste za manje od pola decenije uzeli sve ili mnogo više nego što neki daleko stariji selektori nisu za ceo trenerski vek?

– Zlatna olimpijska medalja za Žileta i Bobu stvarno predstavlja ispunjenje sna. I više od toga, njima je to bio jedan od životnih ciljeva. Isto sam razmišljao dok sam nosio kapicu, ali nisam bio njihove sreće. Ili je nisam zaslužio. Sada kada sam kao selektor postao olimpijski šampion želim da to i ostanem. Svetski prvak i evropski prvak, takođe… I tako redom, u svakom takmičenju gde smo uzeli titulu. Strašno bi bilo ako bi nas ovi uspesi uljuljkali, učinili da pomislimo da smo nedodirljivi. I ako ne bi pokrenuli stvari na bolje u srpskom klupskom vaterpolu, jer bi u suprotnom zlato iz Rija moglo da bude uvod u propast ovog našeg trofejnog sporta.

# Da li ste, ipak, tako takmičarski nezajažljivi na početku karijere van vode mogli da pretpostavite da ćete ovako brzo uzeti ovoliko brdo trofeja sa nacionalnim timom, a pre toga titulu evropskog klupskog prvaka sa Crvenom zvezdom?

– Jesam veliki radnik, s puno ambicija i još više optimizma, ali priznajem da nisam mislio da će mi se sve ovo desiti. Ne takvim redosledom i za toliko malo vremena. Brzo sam prebacio svoje početne planove. Pošto ih imam još, nastavljam dalje.

– Ne mogu. Ali, život je nepredvidljiv, ko zna šta mi se sve nosi sutrašnji dan i noć, a kamoli godine preda mnom. Prvo ću za mesec dana, kada ispratim našu juniorsku i omladinsku selekciju na velikim takmičenjima i malo danem dušom između toga, sesti s kim bi trebalo iz nacionalnog saveza i videti imamo li nekakvu strategiju za budući period. I ima li u njoj mesta za mene.

# U međuvremenu, gde i s kim ćete obnoviti „baterije“?

– Sa ćerkom, sinom i suprugom, koji su me željni zbog čestog fizičkog odsustva od kuće, ali me razumeju, prate i podržavaju u onome što radim. Istina za najmlađeg člana porodice, dečaka, još sam ćale „iz televizora, koji osvaja tamo neke medalje“ (smeh). Kada nisam s njima onda sam s prijateljima, starim i pravim. Najčešće u kafani. Pravim, a ne ovim modernim, bez kafanske atmosfere i sve što ide uz nju.