Dejan Stanković nije prvi debitant na klupi Crvene zvezde

Bivši fudbaler tvrdi da je preko 25 trofeja iz igračke karijere dovoljna garancija da će znati šta da radi i kao trener, a jedino će vreme (pre)suditi da li će bogato iskustvo sa „zelenog tepiha“ umeti da iskoristi na pravi način.

U istoriji Crvene zvezde nije bilo puno debitanta koji su dobijali šansu da vode prvi tim, ali su svaki put uprkos nedovoljnom iskustvu uspevali da ostave dobar utisak, pa čak i osvajaju trofeje. Zvezda je prvu titulu prvaka Jugoslavije 1951. godine uzela upravo sa trenerom debitantom – Žarkom Mihajlovićem (ove godine je klubu FSS priznao i titulu prvaka Srbije iz 1946).

Na klupu crveno-belih Mihajlović je žargonski rečeno došao pravo iz kopački. Sa 30 godina bio je prinuđen da zbog povrede prekine fudbalsku karijeru u OFK Beogradu, a u Zvezdi je već prve sezone iskoristio ukazanu šansu i prekinuo dominaciju Hajduka, Dinama i Partizana u tadašnjoj Jugoslaviji. Ništa manje uspešan nije bio ni naredni debitant Milorad Miša Pavić.

Milovan Ćirić je posle dve titule sa Zvezdom dobio 1957. godine ponudu da trenira Lacio, a klub je smatrao da bi Pavić kao doskorašnji igrač najbolje mogao da premosti odlazak trofejnog stručnjaka s obzirom na to da je osećao puls svlačionice. Prvu sezonu Pavić nije imao uspeha, ali je već u naredne dve crveno-belima doneo dve uzastopne titule. Kasnije se iz LJutice Bogdana povukao sa skorom od tri osvojene titule prvaka države i tri Kupa Jugoslavije. Posle Zvezde je pehare osvajao i sa Atletik Bilbaom, Seltom, Standard Liježom i Benfikom.

Pokušala je Zvezda 1964. godine da po odlasku Pavića prekopira ovaj recept sa još jednim svojim bivšim igračem Ivanom Toplakom, ali bez uspeha. Toplak je prve sezone završio na trećem mestu, a naredne nije bio ni u prve tri ekipe, pa je klub u toj deceniji na stazu slave vratio iskusni Miljan Miljanić. Po odlasku Čiče u Real Madrid, Zvezda se 1974. ponovo vratila debitantima, pa je za prvog trenera izabran Miljenko Mihić koji je već deset godina radio sa juniorima u klubu. Mihić je uspeo da dovede crveno-bele do polufinala Kupa pobednika kupova i na tom putu eliminiše čak i Miljanićev Real Madrid. Međutim, treće mesto na tabeli prvenstva Jugoslavije smatrano je neuspehom, pa je uprava odlučila da raskine ugovor.

Debitant kao trener prvog tima bio je Aleksandar Janković kada je 2007. preuzeo Zvezdu posle ostavke Milorada Kosanovića koji je uspeo da ekipu uvede u ligaški deo takmičenja u Kupu UEFA (danas Liga Evrope). Međutim, Janković je pre toga imao čak deceniju rada kao pomoćnik Slavoljuba Muslina, s kojim je pre toga u dva navrata bio u klubu. Iako je za sedam meseci na „Mitiću“ ostavio solidan utisak, drugo mesto je smatrano neuspehom. Uprava je odlučila da ga zameni sa češkim stručnjakom Zdenjekom Zemanom što se kasnije ispostavilo kao kardinalna greška.

Poslednji debitant na klupi najtrofejnijeg srpskog kluba bio je Robert Prosinečki. Uprava na čelu sa Vladanom Lukićem morala je tada da ubeđuje takozvane viđenije „delije“ da prihvate Prosinečkog čija je hrvatska nacionalnost smetala novoj generaciji navijača koji nisu imale prilike da uživo gledaju kako je krajem osamdesetih „sa Slavije“ davao golove čuvaru mreže Partizana Fahrudinu Omeroviću i kako je ekipu 1991. predvodio do trofeja Kupa šampiona.

Žuti od zime 2010. do leta 2012. nije uspeo da prekine dominaciju Partizana, a na svom kontu je ubeležio samo jedan Kup Srbije. Klub je iznenada napustio samo dva dana uoči odlučujućih utakmica sa Bordoom za ulazak u Ligu Evrope, a sa suzama u očima je konstatovao da od igrača koji mesecima nisu primali plate ne može tražiti ništa više od onog što su do tada pokazali na terenu. Kasnija trenerska karijera Prosinečkog pokazala je da će ga navijači ipak pamtiti kao većeg igrača nego što je strateg.

Stanković na svom kontu kao igrač ima više trofeja od Prosinečkog. Jedina je razlika što je hrvatski strateg kao fudbaler najveće uspehe napravio sa Zvezdom (KEŠ 1991), i reprezentacijama Jugoslavije (omladinski šampion sveta) i Hrvatske (treći na SP u Francuskoj), dok je Stanković pokoravao Evropu sa Interom i Italiju sa Laciom.

– Od Svena Goran-Eriksona sam nasledio strpljenje, od Roberta Mančinija rad na terenu, od Žozea Murinja karakter, a od Siniše Mihajlovića da nikad ne odustajem. Radio sam sa velikim igračima i trenerima, od njih sam mnogo naučio. Obećavam da ću se borit kao lav – naglasio je Dejan Stanković po imenovanju za trenera Zvezde.

Euforija i dežurni tapšači

Dejan Stanković je prilikom prvog obraćanja javnosti s pozicije trenera Crvene zvezde priznao da ga „drmaju emocije“ i da je zbog toga više nego uobijačejno euforičan. Izrazio je optimizam da sa Zvezdom želi da napravi velike stvari i obećao da će ga euforija proći čim krene da radi sa igračima, te da će „hladne glave“ praviti taktiku i voditi ekipu. Dolazak Stankovića ispratilo je (isto kao i odlazak Vladana Milojevića) nekoliko desetina simpatizera kluba koji su njegovo izlaganje prekidali dugotrajnim aplauzima. Dežurni tapšači odbijali su kominikaciju sa onim novinarima koje ne poznaju lično i nisu želeli da odgovore da li su se spontano okupili ili su poslati da prave atmosferu na konferenciji za medije.