Decenija patnje „crvene furije“: Zašto Luis Enrike nije uspeo da preporodi Španiju i koja mu je najveća greška koju mu javnost nikad nije oprostila

„Crvena furija“ je razočarala na Svetskom prvenstvu u Kataru porazom od Maroka u osmini finala (0:0, pen. 0:3).

Ovo je treći put uzastopno da Španija ispada na penale na velikim takmičenjima.

Na prethodnom Mundijalu od njih je na taj način bila bolja Rusija u osmini finala, dok je na prethodnom Evropskom prvenstvu u polufinalu nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca slavila Italija.

Ove godine ih je Maroko koštao ozbiljnijeg plasmana, ali čini se da je problem fudbalske reprezentacije Španije znatno dublji od pukog izvođenja penala.

Rezultat u Kataru je za posledicu imao odlazak Luisa Enrikea sa mesta selektora reprezentacije.

Španska fudbalska federacija je ubrzo potom saopštila da će novi selektor reprezentacije ove zemlje biti Luis de la Fuente.

Decenija patnje

Nakon slavnih godina i osvajanja dva evropska i jednog svetskog zlata (2008. – 2012.) pod vođstvom Luisa Aragonesa, odnosno Visentea Del Boskea, Španija je upala u rezultatsku krizu.

Na Svetskom prvenstvu u Brazilu je ispala u grupnoj fazi takmičenja, da bi na Evropskom prvenstvu 2016. i prethodnom Svetskom prvenstvu ispala od Italije odnosno Rusije (nakon penala) u identičnoj fazi takmičenja – osmini finala.

Neretko su i pravi skandali pratili “Crvenu furiju” u protekloj deceniji, a najveći je svakako onaj iz 2018. godine kada je uoči Mundijala u Rusiji selektor Španije Đulen Lopategi dobio otkaz pošto je tamošnji Fudbalski savez saznao da je u pregovorima sa Real Madridom, iako je imao važeći ugovor sa Federacijom i iako je trebalo da priprema reprezentaciju za veliko takmičenje. Španiju je uoči Mundijala preuzeo Fernando Ijero i nije se proslavio na klupi iste pa ju je ubrzo i napustio.

Dolaskom Luisa Enrikea na čelo reprezentacije u julu 2018. godine činilo se da se završio turbulentni period nacionalne selekcije.

Ipak, u novembru 2019. godine Enrike se privremeno povukao iz reprezentacije zbog privatnih problema, a na klupi ga je zamenio dotadašnji pomoćnik Robert Moreno.

Pod njegovim vođstvom Španija nije igrala loše, ali je problem nastao kada se Enrike vratio na klupu reprezentacije. Naime, bivši trener Selte, Rome i Barselone optužio je Morena da je pokušao da mu preotme reprezentaciju i posao selektora i tražio je od tamošnjeg Saveza da mu uruče otkaz, što su čelnici istog i uradili.

Mediji na Iberijskom poluostrvu su na “nož” dočekali takvu informaciju, ali je Enrike (p)ostao gospodar nacionalne selekcije. Mnogi Španci su negodovali zbog te činjenice, ali ubrzo će shvatiti da tu ništa ne mogu promeniti.

Gavi i Pedri – Barselonini i španski biseri

Uporedo sa problemima španske fudbalske reprezentacije, svet je paralisala korona kriza. Kovid 19 je otkriven početkom 2020. godine u Kini, a ubrzo je ceo svet ušao u pandemiju iz koje do dan danas nije izašao.

Mnoge privrede sveta su došle na rub kolapsa, a ništa bolja situacija nije bila ni u svetu sporta.

Fudbalska sezona je na proleće 2020. godine bila prekinuta na tri meseca u većini evropskih liga, a taj finansijski udar je mnoge klubove pogodio do same srži profitabilnosti.

Jedan od klubova koji je pretrpeo najozbiljnu štetu je Barselona, a situacija u Kataloniji je bila toliko alarmantna da je tim sa Kamp Noa morao da se odrekne usluga jednog od najboljih fudbalera u istoriji ove igre – Lea Mesija.

Pa iako je u međuvremenu na čelo kluba došao Đoan Laporta, dva vunderkinda bi mogla da promene sutuaciju kluba i da od trenutno prezaduženog giganta stvore ponovo uspešan projekat.

Reč je o Pedriju i Gaviju.

Jer, ako je nešto Barselona dobro uradila u protekle dve i po godine, to je pronalazak i promocija dva dragulja, Pedrija (20 godina) i Gavija (18 godina).

Pedri je stigao pre dva leta u Barselonu iz Las Palmasa u transferu vrednom 5 miliona evra i u prvoj sezoni po dolasku u klubsezoni je postao standardni član prve postave „Blaugrane“, a zatim i selekcije Španije, da bi prošlog leta na EURU bio nezamenjiv šraf u ekipi Luisa Enrikea, a zatim se našao i u reprezentaciji Španije na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Gavi je ponikao u Betisu, da bi sa 11 godina prešao u Barselonu. Tamo je prošao kroz čuvenu La Masiju da bi u prošloj sezoni dobio šansu kod Ronalda Kumana koju je oberučke prihvatio.

Njegov talenat je primetio i Luis Enrike i pozvao ga ubrzo u reprezentaciju, a ovaj mu je to vratio fantastičnom igrom na prethodnom EURU, kada je i zacementirao mesto u startnoj postavi „Crvene furije“.

Nema dileme da su dva tinejdžera sadašnjost i budućnost Barselone i španske reprezentacije i da je vezni red Španije osiguran u narednih 15 godina.

Primera – jedna od najboljih liga na svetu

U celu priču oko španske reprezentacije su uključeni i klubovi iz španske Primere, jedne od najboljih liga na svetu, decenijama već, jer su oni baza iz koje selektor Španije crpi igrače.

Glavni problem klubova iz Primere je novac, pošto isti ne mogu finansijski da pariraju ponudama klubova iz ostalih “liga petice”, pa im brojni talentovani španski igrači odlaze iz lige.

Ali, njihov posao u kreaciji kvalitetnih fudbalera je nemerljiv.

Kada pogledamo sadašnju reprezentaciju, vidimo potpis gotovo svih klubova iz La Lige.

Prvi golman “Furije” Unai Simon (24 godine) je golman Atletik Bilbaa, a u tom klubu je proveo čitavu karijeru.

Feran Tores (22) je bivši napadač Mančester Sitija, a zapravo je produkt Valensije i njihove škole fudbala, a u ekipi sa „Mestalje“ se formirao kao fantastičan napadač, da bi ga Pep Gvardiola kupio pretprošlog leta za 23 miliona evra.

Ipak, Barselona je uvidela da je on igrač koji savršeno odgovara njihovom stilu igre pa ga je dovela prošle zime u transferu vrednom 55 miliona eura, a otkupna klauzula je postavljena na milijardu evra.

Štoper i napadači Viljareala, Pau Tores, Đerar Moreno i Jeremi Pino su često u sastavu Španije, a dvadesetogodišnji napadač Totenhema, Brajan Hil, je izdanak Seviljine škole fudbala.

Napadač Mikel Ojarzabal (25) je dete Real Sosijedada u kome igra čitavu svoju karijeru, a iz tog kluba su često na širem spisku i Mikel Merino (25) i Martin Zubimendi (23), Brais Mendes (25).

I Selta ima predstavnika na širem spisku Španije, a to je Fran Beltran (24).

Đordi Alba, Ajmerik Laport, Fabijan Ruiz, Koke, Markos Ljorente, Ansu Fati, Alehandro Balde, Alvaro Morata, Markos Asensio, Karlos Soler, Hose Gaja, Dani Olmo i Rodri su već standarni reprezentativci.

Luis Enrike je trebao biti tvorac moderne Španije

Sam Luis Enrike je nakon pobede nad Italijom u polufinalu Lige Nacija rekao da ima 40 igrača na širem spisku na koje računa, a ovakva baza pruža snažan zamajac za dalje uspehe “Crvene furije”.

Igrački kadar omogućavao je Enrikeu da igra “totalni” fudbal, sa visokim procentom lopte u svom posedu, a u fazi napada imao je više opcija.

Enrike je najčešće igrao u formaciji 4-3-3, samo je zavisilo da li je u napadu igrao sa dva krilna napadača koji prodiru po bokovima, ili sa dva klasična napadača i jednim krilnim, gde jedan klasični napadač ipak više deluje po boku, ali u toj formaciji je isti lako mogao da uđe i u šesnaesterac, pa je u takvim situacijama “furija” delovala znatno opasnije po gol protivnika.

Iako je španska selekcija poprilično mlada, ona ima kvalitet za najveće domete, ali taj potencijal još nije pokazala.

Da je Enrike bio osoben pokazuje i sastav tima za prethodni EURO kada u tim nije pozvao nijednog fudbalera Real Madrida!

U njegovoj igri je lopta brzo išla napred, igrači su je se lako oslobađali, ali u fazi napada nisu frontalno napadali šesnaesterac protivnika.

Enrike nikada nije imao problem da ukaže šansu kvalitetnim fudbalerima i nikada nije gledao iz kog kluba mu koji igrač dolazi, već kako koji fudbaler igra u formaciji 4-3-3 koju je postavio u reprezentaciji.

O njegovoj hrabrosti dovoljno govori činjenica da na EURO nije poveo 35-godišnjeg Serija Ramosa, stuba “furije” punih 15 godina.

Okrenuo se podmlađivanju selekcije i umesto vremešnog Ramosa na prvenstvo poveo mladog štopera Barselone Erika Garsiju (21).

Iako se poslu predao potpuno, nema dileme da je za budućnost reprezentacije već učinio mnogo, ali ipak nije uspeo u osnovnom cilju – da Španiju vrati na mesto starog uspeha, na tron svetskog ili evropskog šampiona.

Šta je pošlo po zlu?

Enrike je, čini se, pokušao da primeni igru Barselone na fudbalsku reprezentaciju Španije.

Ipak, u tome nije uspeo. Od čuvene Barselonine igre mu je ostao samo visok posed lopte, ali bez ikakve realizacije.

Ako bi se protivnik namestio odlično u bloku, napadi Španije bi delovali jalovo.

Besomučno kruženje oko šesnaestreca protivnika bi iscrpljivalo samo gledaoce na stadionu, ali ne i protivnike. Nemoć koju je Španija pokazala u mečevima protiv Japana i Maroka na poslednjem Svetskom prvenstvu jasno govori o trulom sistemu i promenama koje moraju da uslede.

Šta čeka De la Fuentea na klupi reprezentacije?

Novog selektora Španije čeka težak posao u narednom periodu.

Do sada je vodio mladu selekciju Španije, a trener mlađih reprezentativnih selekcija postao je 2013. godine, kada je preuzeo U-19 ekipu.

Kao trener vodio je Portugaletu, Aureru, Atletik Bilbao i Alaves, a kao igrač nastupao je za Atletik, Sevilju i Alaves.

Iz ovoga se vidi da nema prevelikog iskustva, mada se u svim fudbalskim zemljama selektori mlađih selekcija jednog dana postavljaju na mesto seletora A reprezentacija.

Njegov glavni zadatak biće da promeni „DNK“ kompletne reprezentacije, te da im glavni fokus budu golovi, a ne posed iz koga bi možda trebalo da dođu isti.

Enrike nije računao na neuspeh

Iz ove perspektive gledano, čini se da Enrike nije imao opciju neuspeha pred sobom. On je toliko samouvereno delovao, da je na samom Mundijalu u Kataru pribegao novim rešenjima u igri. On nikada pre ovog Svetskog prvenstva nije igrao sa jednim štoperom i jednim veznim fudbalerom u poslednjoj liniji tima, a ove jeseni je i to rešio da isproba, čini se u zlo vreme.

Jasna je bila njegova ideja, ali očito da nije bio pravi trenutak za implementaciju iste.

Kao jedan od štopera na ovom prvenstvu je igrao zadnji vezni Mančester Sitija – Rodri, a zamisao Enrikea je bila ta da u fazi napada ima još jednog igrača više u kreaciji, te da se Rodri „popne“ u vezni red prilikom građenja igre.

Ipak, ta ideja nije uspela jer se veliki broj igrača „gužvao“ na malom prostoru, ali on nije odustajao od svoje ideje.

Ceh je platila čitava reprezentacija kao i mnogo puta do sada.

Bivši selektor nikada nije bio omiljen u Španiji

Nije tajna da je među Špancima koji prosto žive za fudbal Luis Enrike bio omražena ličnost.

Nikada nije bio problem u „klubaštvu“, već o načinu vođenja nacionalnog tima.

Zamerali su mu gotovo uvek na sastavu koje je birao.

Većinska Španija se nikada nije pomirila sa tim da je udaljio iz selekcije Serhija Ramosa samo zbog godina.

Takođe je mnogima smetao mali broj igrača Reala, pogotovo u odbrani, a nije im ni „ispunio“ želju da na Mundijal u Kataru povede vremešnog napadača Selte Iaga Aspasa koji je briljirao u jesenjem delu sezone.

Dolaskom Luisa de la Fuentea moglo bi da dođe do izvesnih promena budući da je već na prvoj konferenciji za štampu po imenovanju na novu funkciju rekao da će za reprezentaciju uvek igrati oni najbolji, bez obzira na njihove godine.

Uz to je naveo da je detektovao probleme Španije i da će učiniti sve da je vrati na staze stare slave.

Očigledno da neki novi „vetrovi“ duvaju u fudbalskoj Španiji.