Dešan sprema Zair-Emerija za ulazak u istoriju: Da Francuska nije hotel sveta, najmlađi bi i dalje bio onaj koji je debitovao protiv Jugoslavije 1949. kao najlošiji na terenu

Na početku prošle sezone ušao je u anale pariskih „svetaca“ kao njihov najmlađi igrač ikada (16 godina i 151 dan), a nedugo zatim i kao najmlađi strelac (16 godina i 330 dana).

Ime mu se pronelo i preko granica domaćeg fudbala. U prvoj utakmici osmine finala Lige šampiona, u kojoj je Bajern pobedio na Parku prinčeva s 1:0, stekao je sa 16 godina i 343 dana zvanje najmlađeg koji se pojavio u startnih 11 u nokaut fazi vodećeg klupskog fudbalskog takmičenja Evrope.

Njegov napredak u ovoj sezoni je još vidljiviji. Na to nije ostao ravnodušan selektor francuske fudbalske reprezentacije Didije Dešan. Prvi put je pozvao dragulja u nacionalni tim.

U poslednje dve utakmice u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo „galski petlovi“ dočekuju Gibraltar u Nici 18. novembra, a tri dana kasnije su gosti Grčke na novom stadionu AEK-a u Atini. Kartu za Nemačku dogodine već su izvadili i ta je komocija Dešanu zgodna prilika da Zair-Emeriju i ukaže poverenje. Bude li tako, postaće najmlađi posleratni francuski reprezentativac, a treći najmlađi računajući i predratno doba.

Od oslobođenja Francuske u njenom državnom fudbalskom timu nije bilo mlađeg od Eduarda Kamavinge, danas igrača madridskog Reala, koji je, dok je još bio u Renu, debitovao sa 17 godina, devet meseci i deset dana. Dešan mu je dao šansu u drugom poluvremenu utakmice s Hrvatskom u Ligi nacija u septembru 2020. Domaćin je na stadionu Francuska u Sen Deniju pobedio s 4:2, istovetno kao u finalu Mundijala u Rusiji 2018, ali bez publike pod merama zbog virusa korona.

Zair-Emeriju i Kamavingi je zajedničko to što im žile nisu francuske već su i njih dvojica grane iz klice višedecenijskih doseljeničkih procesa po kojima je Zemlja Gala i najistaknutija na evropskom tlu. Zair-Emeri sa majčine strane vodi poreklo s Martinika, karipskog ostrva koje je sastavni deo Francuske Republike. Kamavinga je rođen u izbegličkom kampu u Angoli, odakle mu je otac. Majka mu je Kongoanka. Roditelji su mu se domogli Francuske u potrazi za boljim i sigurnim životom kad su mu bile dve godine.

U novijoj istoriji francuske reprezentacije do Kamavinge je najmlađi bio Kilijan Mbape, danas jedan od najboljih fudbalera sveta. Debitovao je sa 18 godina, tri meseca i pet dana u martu 2017, isto kao rezerva kod Dešana. Bilo je to u pobedi s 3:1 u Luksemburgu u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2018, na kojem je, pokazujući svu raskoš velikog talenta, proglašen za najboljeg mladog igrača. Mbape je rođen u predgrađu Pariza Bondiju od oca kome su preci u Kamerunu i majke alžirskog porekla.

U samom vrhu junoške posleratne liste su i dva izuzetna desna krila svog vremena, koji su rođeni u Francuskoj, a poreklo im je poljsko. Marijan Višnjevski je debitovao sa 18 godina, dva meseca i dva dana u prijateljskoj utakmici sa Švedskom 1955. Mlađi Georges Leh se prvi put pojavio u timu 1963. sa 18 godina, četiri meseca i 24 dana na meču s Bugarskom u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1964.

Francuska je jednostavno takva i to se odvajkada odražavalo i na njenu reprezentaciju. U nacionalni tim je primala i klasične pečalbare, vrhunske fudbalske znalce koje je dovodila u svoje klubove kao najranije profesionalce. Crni biser Larbi Benbarek, Marokanac, jedan od najboljih igrača svog doba, postigao je duplo više golova nego što je odigrao utakmica u njenoj reprezentaciji pre i posle rata. Pronađen je način da sredinom tridesetih godina prošlog veka pet puta „galski petao“ bude i Ivan Bek, vođa jugoslovenske navale na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu 1930, koji je u francuskom prvenstvu izgradio ime.

Da Francuska nije hotel sveta, što uistinu jeste, mada njena krajnja politička desnica upravo taj izraz uzima da, nasuprot, istakne potrebu za drastičnim ograničenjima imigracije, možda bi i dan-danas najmlađi reprezentativac bio napadač Fransis Meano, kome je porodično stablo duboko ukorenjeno u azurnom priobalju.

Imao je 18 i po godina i još 19 dana kada je gurnut u vatru za najbitniju utakmicu Francuske tik iza rata. Taj je meč bio s izuzetim značajem i za Jugoslaviju.

Reč je o „majstorici“ za odlazak na prvi posleratni mundijal, u Brazilu 1950, kad se svetom uveliko razglasilo da se tamo u Riju pravi čudo od stadiona – Marakana.

Pošto je u oktobru 1949. bilo 1:1 i na Stadionu JNA u Beogradu i zatim na Kolombu u Parizu, odluka o putniku je pala 11. decembra u Firenci, na igralištu Fiorentine.

U osnovnom delu meča ponovo nije bilo pobednika (2:2), a u produžecima Titov narod je obradovao dinamovac Zagrepčanin Željko Čajkovski pobedonosnim pogotkom u 114. minutu.

Francuski selektor se opredelio da u napad stavi Meanoa, koji je tog leta u Remsu tek zakoračio u seniorski fudbal. U izveštaju „L` Ekipa“ njegova igra je opisana kao „previše nežna za meč te razmere“. Ocenjen je za najlošijeg francuskog igrača na terenu.