Deset godina od odlaska čuvenog Aragonesa, Mudraca „crvene furije“: U Španiji ima mnogo Luisa, ali samo jedan je trener svih trenera

Na desetogodišnjicu njegovog odlaska s ovog sveta Španci oživljavaju uspomene na besmrtnu zaostavštinu legende madridskog Atletika, s kojim je španska repezentacija postigla prvi nacionalni podvig posle osvajanja evropske krune 1964. na svom tlu, u dvorištu Frankove diktature.

Ugledna Marka je sročila panegirik u slavu sportskog junaka koji je poneo njeno priznanje za životno delo 2008.

Iz prve rečenice dnevnog sportskog lista iz Madrida može da se stekne utisak o Aragonesovoj veličini i značaju u španskom narodu.

„U stvari, u Španiji ima mnogo Luisa, ali svi znamo na koga se odnosi kada se kaže onaj Luis. Samo četiri slova, toliko toga za reći…“

Zatim se slažu memorablije.

Na selektorsku klupu iz Majorke

„Hajdemo ponovo u prošlost, da ostanemo u tom vikendu nesrećnog sećanja. Minut ćutanja je poštovan na svim stadionima, a zastava je postavljena na pola koplja na svim mestima, ali je taj bol dobio definitivan oblik na „Visente Kalderonu“, gde je meč protiv Real Sosijedada, igran sutradan, postao trajni omaž legendi kluba. Atletiko je pobedio i popeo se na prvo mesto na tabeli, ono koje će takođe zauzeti na kraju šampionata. Pogodili su tog sumornog dana Dijego Kosta, Miranda i Dijego Ribas, ali je prvi gol crveno-belih bio delo Davida Vilje, koji je slavio pokazujući u nebo. Za njega“.

„Bio je dete građanskog rata, rođen 28. jula 1938. godine u Madridu. Čak je i apsurdno setiti se sada istorijske putanje koju je on imao i koja je u svakom slučaju obeležila taj Atletiko Madrid u kome je on igrao i koji je potom trenirao“.

„Sa slavnim klubom osvojio je tri šampionske titule u domaćoj Ligi i dva Kupa. Kada je seo na klupu „jorgandžija“ dodao je jednu titulu u prvenstvu Španije i tri pehara Kupa Španije, kao i trofej Superkupa Španije i Interkontinentalni kup“.

„Sa Barselonom je kao trener takođe osvojio jedan Kup Španije. Sa klupe je predvodio još Betis, Espanjol, Sevilju, Valensiju, Ovijedo, Majorku i Fenerbahče u jedinom međunarodnom iskustvu“.

Ipak karijeru mu je obeležio period od 2004. do 2008. kada je bio selektor Španije.

„Crvena furija“ bivšeg selektora Injakija Saeza završila je takmičenje na Evropskom prvenstvu 2004. već u prvoj fazi, ostavši u grupi iza dva tima koja će na kraju neočekivano igrati u finalu, Grčke i Portugalije.

Marka je u izdanju od 22. juna 2004. imala naslovnu stranu za nezaborav: „Španiji je potreban Mudrac“.

Rečeno i učinjeno… Iako je prošlo nekoliko nedelja u kojima je Anhel Marija Vilar koketirao sa opcijom Benita Flora za tu poziciju, iako je Luis Aragones morao da raskine ugovor sa Majorkom i potpiše ugovor sa Savezom u kojem je zarađivao četiri puta manje nego na Balearima.

Zatim je usledilo Svetsko prvenstvo 2006. koje nije prošlo kako je trebalo, odluka da se odustane od Raula (između ostalih), bolan medijski pritisak kako bi se igrač Real Madrida vratio u reprezentativni dres i fijasko u Nemačkoj.

„I konačno se dogodio taj Beč. Golom Toresa. „Njegovog“ Toresa“.

„Uhvatio me je samog u hodniku pre nego što je izašao na teren. Tu me je prislonio uza zid i zgrabio za grudi. Rekao mi je: Vreme je naše, momče. Izaći ćeš tamo, ti. Daćemo dva gola i bićemo šampioni. Onda mi je rukama prekrio čelo i pustio me“, priseća se Fernando Tores trenutka koji je obeležio i njegovu karijeru.

„Nedostaje mi. Luis Aragones i ta grupa igrača promenili su istoriju“, priznao je on.

Samo je Grizman bolji strelac

Dijego Pablo Simeone je i tada bio trener. Onaj, koji je toliko godina kasnije napisao pismo Luisu Aragonesu pošto je nadmašio njegov rekord po broju utakmica kao trener crveno-belih: „Znam da je Atletiko bio tvoj život i znaš da je Atletiko i moj, zato ne želim da ovaj trenutak prođe neprimećeno, jer znam da danas samo ti možeš da me razumeš“.

Aragones je, inače, dao predgovor za jedinu knjigu koju je direktno autorizovao El Čolo Simeone.

Luisova energija je bila jedinstvena. Svaki razgovor sa njim u bilo koje doba dana i noći bio je ulaz u zemlju čuda, smeha i iskustva proživljenog decenijama.

„Toliko ih je da osećam da ne mogu da izaberem jedan“, objašnjava, na primer, Đoan Kapdevila, levi bek tima iz 2008. godine.

„Od svega što sam doživeo sa njim, ostalo mi je ono što se pročulo kasnije. Pobeda je bila realnost u reprezentaciji. Luis nam je otvorio um i oči da smo shvatili za šta smo sposobni. To je ono što je promenilo sve“, seća se Kapdevila.

Antoan Grizman je ove sezone postao najbolji strelac Atletika svih vremena, pošto je nadmašio Luisova 173 gola.

„Nikada nisam zamišljao da vodim ovaj razgovor, samo ti obećavam da sam te uvek voleo“, biranim rečima se Antoan Grizman obratio Luisu Aragonesu relativno skoro.

Konkretno, zanimljivo je da Mudri čovek ima statuu na periferiji stadiona „Vanda Metropolitano“, a koju su platili sami navijači „jorgandžija“.

„Kada dođete ovde svi pričaju o vama, vašim frazama, vašim vrednostima. Tu su i vaši navijači. Možda ste shvatili da je duh Kalderona ovde jer su oni tu, oni koji nikada ne razočaraju. Znam da ste bili legenda kada ste igrali. Vreme će pokazati da li sam ja. Ono što znam je da ćemo obojica biti Atletikovci do kraja života“, zaključio je on.