Deset godina od plivačkog čuda

Tome je u određenoj meri kumovala loša infrastruktura, hroničan nedostatak novca, a možda i stručne kompeticije. Nađa Higl, u odnosu na Milorada Čavića, Čabe Silađija, Ivana Lenđera, pa i Velimira Stjepanovića, dugo nije bila u fokusu srpske, a kamoli svetske plivačke javnosti, s tim u vezi, ono što je uradila pre tačno deset godina na Svetskom prvenstvu u Rimu jedinstven je istorijski događaj na planetarnom nivou.

Simpatična Pančevka, na opšte iznenađenje, za pojedine i zaprepašćenje, tada je u prestonici Italije osvojila svetsko zlato u disciplini 200 metara prsno, što je i danas najveći uspeh srpskih plivačica.

Higlova je do takmičenja u Rimu 2009. bila gotovo anonimna plivačica; pre Mediteranskih igara iste godine nikada ranije nije uspevala da se probije među deset najboljih na nekom značajnom takmičenju. Na Univerzijadi u Beogradu, koja je prethodila Svetskom prvenstvu u Rimu, Nađa nije uspela da osvoji zlato u osetno slabijoj konkurenciji (dve srebrne medalje) tako da u prestonici Italije uopšte nije bila svrstavana među kandidatkinjama za mesto u finalnoj trci.

Tiha, povučena i pomalo sramežljiva, barem gledano sa strane, Higlova je u Rimu u trci na 100 metara istim stilom bila tek 16, što je dodatno doprinelo tome da neopaženo prođe i njen sam plasman u finale duplo duže deonice.

Nađa je startovala sa pozicije broj dva; i na samom predstavljanju plivačica, pred početak trke, delovala je nekako zbunjeno i stidljivo, a tako je i započela trku. U prva dva okreta nije bila ni među tri najbolje, a tek kod trećeg uspela je da uđe u konkurenciju za medalju. Amerikanka Rebeka Soni vodila je gotovo do poslednjih 30 metara; pri poslednjem okretu imala je skoro tri sekunde prednosti u odnosu na Higlovu i prosto je neverovatno na koji je način srpska plivačica finiširala trku. U tim trenucima, iz domova širom Srbije odzvanjao je glas legendarnog komentatora Duška Koraća: „Bože, da li je moguće! Staza broj dva, Nađa Higl osvaja zlato. Čudno nad čudima se dogodilo…“.

I zaista je bilo čudo; ni sama Nađa nije mogla da veruje šta je uradila. Prva joj je čestitala Mirna Jukić, plivačica Austrije, koja je u to vreme bila možda i glavni favorit za zlato. Nažalost, najbolji rezultat u istoriji srpskog plivanja nije bio dovoljan za korenito poboljšanje infrastrukture, uvođenje savremene tehnologije i finansijski unosnije ugovore plivača. Higlova nikada više nije ponovila ni približno dobar rezultat na velikim takmičenjima: na narednom Svetskom prvenstvu u Šangaju bila je šesta, kao i na Evropskom šampionatu 2012. Negde od Olimpijskih igara u Londonu, na kojima je završila kao 25, usledio je njen strmoglavi pad.

Jednostavno, sa bazom u Pančevu, gde je zimi trenirala u bazenu od 25 metara dužine, nije imala nikakve šanse da ostane u trci sa najvećim konkurentkinjama. Udala se 2013. za Milana Boharevića, čime je apsolutni prioritet dala formiranju porodice, što je značilo i postepeni oproštaj od profesionalnog sporta.