Dijego Simeone: Zbog čega je dobio nadimak Čolo, zašto uvek crno, vredi li toliko

I saigrači su se zapitali zbog čega je toliko dugo pod tuševima i da li uopšte ima tople vode.

Kada se pojavio, pitali su ga šta ga je toliko zadržalo. Rekao je da je morao da donese odluku da li će biti trener ili ne.

Na veliko zadovoljstvo fudbalske igre, doneo je ispravnu odluku – par meseci nakon što je odigrao poslednju utakmicu u karijeri, u dresu Velez Sarsfilda u kojem je i debitovao 1987, Dijego Simeone promovisan je u trenera Rasinga.

Ostalo je istorija…

OTKUD NADIMAK „ČOLO“

Koliko ste puta za ovih skoro 12 godina od Simeoneove promocije na srušenom „Visente Kalderonu“ čuli nadimak „Čolo“?

Da li ste se nekada zapitali šta to znači i kako ga je Dijego zaslužio?

Nadimci su veoma značajni i prisutni u latinskoj kulturi, u Brazilu neretko postaju nezvanično ime osobe koja ga nosi i znak prepoznavanja, dok u Argentini gotovo da nema velikog fudbalskog imena bez autentičnog nadimka – El Pibe, Kun, El Loko, El Toro, Kuti, El Traktor, El Fideo, La Pulga, El Pjoho, La Hoja, El Papu… El Čolo.

Prvi koji se setio da postavio pitanje kako, zašto, kada… bio je Manu Karenjo, autor emisije „El Larguero“ na radio stanici „Cadena SER“, jednog od retkih ljudi kojima je Simeone pristao da bude gost.

„Tokom 70-ih je postojao je fudbaler koji se zvao Simeone, Karmelo, i njega su svi zvali Čolo. Bio je desni bek i igrao za Boku. Mislim da je odigrao i utakmicu-dve za reprezentaciju Argentine. I, onda, tamo negde oko 1985. trener mi je postao Viktorio Spineto. Ne znam da li znate, veliki argentinski fudbaler i veteran trenerskog posla, od kojeg smo naučili mnogo o fudbalu u mlađim kategorijama. Jednog dana na treningu samo mi se obratio sa Čolo i to je ostalo zauvek“, setio se Siomeone dečačkih dana u Velez Sarsfildu za koji je dve godine kasnije debitovao i započeo veliku karijeru.

Ali, šta znači Čolo, upitao je Karenjo.

„Nemam pojma“, odgovorio je ponosni vlasnik nadimka sa osmehom.

ZAŠTO NOSI UVEK CRNO

Fudbalski treneri neretko su najbolje obučeni ljudi u svetu sporta, naročito Italijani.

Roberto Manćini, recimo.

Stilovi oblačenja Žozea Murinja i Pepa Gvardiole se razlikuju, ali i u tom smislu njih dvojica imali su velike derbije kroz karijeru, jer je svako imao svoj, autentičan stil i izbor garderobe. Pogledajte samo odela Karla Anćelotija.

S druge strane, postoji i druga grupa trenera koju morate da pozovete na FIFA gala veče da biste ih videli s kravatom. Jirgen Klop ne skida trenerku ni kada spava, verovatno i to je takođe stil. Verujemo da se i publika koja čita ove redove deli na onu koja bi nosila odelo i onu koja bi „furala“ trešu kraj aut linije.

Kao i većina njegovih savremenika, i „Čolo“ Simeone ima autentičan (bolje reći jedinstven) stil odevanja i malo je reći da mu odlično stoji. Argentinac, praktično od dana kada je skinuo dres i kopačke, nastupa kao trener samo i isključivo u crnom – crno odelo, crna košulja, crna kravata, crne cipele i zimi crni kaput.

Neko bi rekao – wow, kakav stil.

Pa jeste stil, ali se do njega došlo bez ikakve potrebe da se bude moderan. Razlog je još jedan neizostavan deo kulture južnoameričkih naroda, a to je sujeverje.

U dokumentarcu „Partido a partido“ govorilo se o ovoj temi.

„Ma, kakva moda, Čolo nosi crno zbog sujeverja. On je veoma sujeverna osoba, takav je bio i kao fudbaler“, ispričao je jedan od njegovih bliskih saradnika.

Međutim, to što nosi crno protiv uroka, ne znači da nosi bilo šta. Naprotiv, garderoba koju vidite na Simeoneu najverovatnije je Prada, ali ima i drugih brendova visoke mode.

VREDI LI 40.000.000 EVRA GODIŠNJE?

Već neko vreme Dijego Simeone je daleko najskuplje plaćeni trener sveta za zaradom od 3,33 miliona mesečno, odnosno 40 miliona evra godišnje. Toliko otprilike ima Stef Kari.

Sledeći na listi je Pep Gvardiola sa 22,5 miliona evra godišnje.

Među navijačima preovladava stav da je to previše i da Simeone ne opravdava toliku platu i to donekle može da se razume, piše Sport Klub.

Ali, pre svega, nije on sam sebi dodelio platu, već mu je Atletiko ponudio takav ugovor posle osam zajedničkih sezona tokom kojih je jedan ispod prosečan klub za standarde i potencijal koji crveno-beli od osnivanja imaju, transformisan u moderan, evropski, stabilan, profitabilan, uspešan i sveprisutan klub u borbi za domaće i međunarodne trofeje.

U periodu između Radomira Antića i Dijega Simeonea, Atletiko je dva puta ispadao iz Primere, bio na rubu bankrota i borio se ili za opstanak ili za izlazak u Evropu, a često ni za šta. Od 1999. do 2013. godine, navijači crveno-belih radovali su se ukupno nijednoj pobedi nad gradskim rivalom, od 2013. do prošlog vikenda Real Madrid poražen je deset puta.

U međuvremenu, Simeone je igrao dva finala Lige šampiona, Ligu Evrope, dva evropska Superkupa, dve titule prvaka Španije, Kup kralja i španski Superkup, traumatičnu selidbu sa istorijske tvrđave „Visente Kalderon“ na moderni „Metropolitano“ učinio rutinskom operacijom, izgradivši brzo kult i na novom okupljalištu navijača, na finansijskom planu ostvario, pre svega, stabilnost i izbacio neizvesnost oko prihoda od plasmana u evro-kupove, a onda ostvario i rekordne bonuse i premijer od UEFA i Primere, prodaje ulaznica i dresova, pojačao prisustvo kluba na društvenim mrežama i procente od TV prava.

Drugim rečima, učinio je nemoguće – na duži vremenski period uvrstio je „treći klub“ u rang Reala i Barselone i već deceniju se ne isključuje mogućnost da Atletiko na kraju sezone bude najuspešniji u Španiji.

To ne samo da nije uspelo nijednom treneru Atletika, već se na prste jedne ruke mogu navesti periodi u istoriji La Lige tokom kojeg su dva najveća rivala imala trećeg u trci za prvaka.

Sve to, naravno, prepoznaje se i u eksel tabeli, koja je lako izračunala Simeoneov procenat u podeli profita – 40 miliona evra godišnje.

Kapa dole, majstore.

KAKO JE PROMENIO ATLETIKO…

Do svega navedenog gore nije došlo ni slučajno, ni jednostavno.

Dijego Simeone nije samo preuzeo prvi tim Atletika, on je preuzeo brigu o celom klubu. Moguće da od odlaska sera Aleksa Fergusona ne postoji niko ko je s pozicije trenera ostvario takav uticaj na klub, kao Čolo.

Promenio je strukturu kluba, precizirao hijerarhiju, „nacrtao“ linije odgovornosti, organizovao rad s mlađim kategorijama i pomogao da se izgradi stil rada u Atletiko Madridu koji važi za sve uzraste koji pomaže svima da napreduju kroz strukture kluba i selekcije – kako igračima, tako i trenerima, asistentima, video analitičarima i ostalima.

Oformio je bazu podataka o igračima rivalskih klubova i principe skautinga potencijalnih pojačanja.

Uporedo sa jačanjem Atletikove mreže skauta, klub se odlučio da „plati“ Simeoneovu ličnu, onu koju je gradio još u River Plejtu i koja i danas radi ekskluzivno za klub svog šefa. To mnogo košta i finansira se delom preko Simeonea, što objašnjava i zašto je toliko plaćen.

Jer, njim na klupi, Atletiko je konstantno jedan od najprofitabilnijih klubova na tržištu fudbalera, dok rezultati najčešće ne izostaju.

KAKO TIM TOLIKO LIČI NA NJEGA?

Zato što je motivacija i jedinstvo najvažniji deo Simeoneovog rada i presudan faktor, ne samo za to što njegovi timovi karakterom liče na njega, već i zbog toga što je toliko dugo uspešan na istom mestu.

Oni koji ga poznaju svedoče o tome da Simeone prema igračima ima sličan pristup kao prema svojoj deci, Đovaniju, Đanluki i Đulijanu iz prvog, odnosno Frančeski i Valentini iz drugog braka. Kažu da igrače, kao nekada kada je uspavljivao decu, uvek iznova iznenadi nesvakidašnjim pričama koje izazivaju pažnju, video i audio sadržajem od kojeg podilazi jeza, primerima koji pojačavaju empatiju i podižu samopouzdanje, upoznavanjem s malim i velikim herojima oko nas, ljudima čije životne priče inspirišu i razoružavaju.

Razlikuje se od drugih i po tome što ne čeka najveće utakmice da bi održao govor za pamćenje ili izveo neki trik iz psihologije. Pred jednu naizgled običnu prvenstvenu utakmicu sa Bilbaom, pred fudbalerima Atletika pojavila se paraolimpijska skijašica i novinarka Irene Vilja, koja je izgubila obe noge i tri prsta desne šake sa samo 12 godina. Irene je održala govor u svlačionici, a tim potom smogao snage da se vrati posle ranog vođstva rivala i pobedom povrati lidersko mesto na tabeli.

Ko ne bi dao sve na sebe kada istrči na teren u dresu Čolovog Atletika?