Đorđević: Imao sam sreću da igram sa Danilovićem

„Postoji mnogo igrača sa jakim karakterom, ali samo je nekima od njih karakter pomogao da postanu pobednici. Jedan od takvih je Saša Danilović. Imao sam sreću da igram s njim, jer je on imao taj karakter pobednika“, rekao je Đorđević.

„Nije nikako voleo da izgubi, imao je sportsku aroganciju i sportsku sigurnost u sebe, nestvarno veliku, i na tome je izgradio svoj karakter. Bio je izuzetan saigrač koji je mene digao“, rekao je selektor Srbije u intervjuu u kampanji za Laško pivo.

Još je košarkaša koje Đorđević pamti iz zlatnih dana njegove igračke karijere, a jedan od njih je i Zoran Savić.

„Gde god da je došao, u kojoj god ekipi da je igrao, on je vodio tim do finala. Mislim da je igrao jedno 17-18 finala i da su sva bile pobede. Možda je samo jedno izgubio“, rekao je Đorđević.

Po rečima Đorđevića, Savić možda nije bio „toliko atraktivan“, ali je „radio posao i pravio pobednički ambijent svojim radom“.

Selektor Srbije je potom ispričao i jednu anegdotu vezanu za Savića.

„Desilo se da budem u sobi s njim, probudim se u tri, čujem nešto, a ni sam nisam siguran šta. Okrenem se, kad nema njega u krevetu. Pogledam malo bolje, kad ono on ispred kreveta stavio peškir radi sklekove i trbušnjake. Imao je neke stravične radne navike koje je prenosio na sve nas. On je s tim izgradio svoju karijeru, posebno kada pričamo o karakteru“, rekao je Đorđević.

Jedan deo karijere Đorđevića obeležilo je i rivalstvo sa Dinom Rađom, a za jedan detalj je selektor Srbije istakao da mu je „otvorio oči“.

„Igramo protiv Francuza polufinale Evropskog prvenstva 1991. godine. Demori, plejmejker, najbrži igrač, brži i od sebe samog, duge noge, ma strašan, prodoran. Mi igramo, lopta je na strani, ja je usmeravam. Demori me prođe kao da me nema, bez obzira na to što sam bio odličan timski odbrambeni igrač. I tako on mene prolazi, već je pod košem, ja vičem za pomoć. Dino Rađa se okreće, propušta Demorija da da koš, već trči u napad i viče mi: ‘Nema ti tu pomoći, tu si sam'“, rekao je Đorđević.

„A, ovamo, mi prijatelji, drugari, cimeri… Onda mi je rekao: ‘Ako se tamo ti ne pomučiš na svojoj poziciji, ja da ti pomažem – ma ne dolazi u obzir’. To je iz njega izašlo iskreno i onako kako treba, jer princip igre je da svako da 100 odsto na svojoj poziciji, to mi je bila velika lekcija“, istakao je Đorđević.

Đorđević je imao sreću da sarađuje sa profesorom Aleksandrom Nikolićem, „ocem“ košarke na ovim prostorima, od koga je dosta naučio.

„Jedna od stvari koju je on rekao, a deo je i njegove večite filozofije i skromnosti kao čoveka, ujedno veličine profesionalne i trenerske, jeste pitanje koje je stalno postavljao. Ko koga čini boljim, igrači trenere, ili treneri igrače? I ja dan danas postavljam to pitanje i sebi, a i igračima. Svi odgovore uglavnom da trener prvo mora da nauči igrača kako bi ga on posle učinio boljim trenerom, međutim, Nikolić je bio decidiran da igrači čine trenere da budu bolji. To je jedan od postulata kojima se rukovodim“, rekao je Đorđević.