Đukić na vetrometini

Ni u Ligi Evrope nisu u bezizlaznoj situaciji, štaviše kao treći na tabeli i dalje imaju šansu za prolaz u nokaut fazu, ali su prokockali kolosalnu šansu da preuzmu štafetnu palicu u B grupi, izgubivši već kaparisanu pobedu nad Dinamom iz Kijeva na takav način da navijače još bole i glava i želudac od same pomisli na fudbalski harakiri od prošlog četvrtka. A kada kola krenu nizbrdo, makar bila miljama daleko od provalije, po komandnoj odgovornosti, prvi je na udaru njihov upravljač, u ovom slučaju trener Miroslav Đukić.

– Publika ima pravo da kaže svoje želje. Moje je da radim i da izvučem maksimum iz ove ekipe. Nije lako pobediti. Mi ovde mislimo da je lako. I ta svemoćna Zvezda može da izgubi, da mi imamo muke sa Čukaričkim, sa Voždovcem… Nije nikog lako pobediti danas. Liga je ujednačena, da biste pobedili treba se dobro oznojiti. Mi smo se oznojili, ekipa je radila sve što je mogla, ali nedostajao nam je taj kvalitet gore koji nismo imali – ovako se cenjeni i na crno-beloj strani Topčiderskog brda deceniju čekani stručnjak osvrnuo na drugu katastrofalnu utakmicu svojih izabranika u nedelju dana i sve glasnije povike sa tribina „Đukiću, odlazi“.

Sve i da Parni valjak ekspresno izađe iz očigledne krize igre, vrati psihičku stabilnost, popravi fizičku spremu, povređeni Zoran Tošić se brzo oporavi i nastavi s golovima i asistencijama, Sejduba Suba dokaže da nije najveća i najskuplje plaćena igračka prevara u istoriji kluba, a rivali počnu u seriji da završavaju pod točkovima srpskog šampiona, nikada nije dobro kada te teraju sopstveni navijači. Makar (i dalje) bili u manjini, kao sada. Ne valja ni kada se medijima da dosta materijala za kritiku, bez obzira da li je ona (ne)opravdana ili (ne)dobronamerna. Još gore je kada svlačionica digne glas, sve i da to rade samo pojedinci i šapatom, iza zatvorenih vrata, a sve se više priča da je fudbalski autoritet bivšeg trenera Valensije i Valjadolida, osvajača vicešampionskog znamenja sa mladom reprezentacijom Srbije na prvenstvu Evrope i svojevremeno jednog od najboljih defanzivaca španske Primere na tankom ledu kod onih s kojima jede isti hleb. Koliko su igrači na udaru zbog limitiranog znanja i neverovatnih grešaka – jedno je biti prvi u svom selu a nešto sasvim drugo tu vrednost testirati van ispodprosečne Superlige – toliko se još više „seciraju“ Đukićevo principijelno opredeljenje za visoko postavljenu ofanzivu, s dosta defanzivnog rizika, česte rotacije u sastavu, tajming i izbor izmena, mirnoća u vođenju mečeva, doslednost u sopstvenoj tvrdnji da vodi vrhunsku ekipu, opravdavanje slabih izdanja vožnjom na dva koloseka…

Badava mu što ga je kolega iz Čukaričkog Nenad Lalatović uzeo u zaštitu – „Ne treba dramiti i praviti ovakve scene. Đukić je sjajan stručnjak. Ima kvalitet, treba pustiti da radi…“ – ako se talasa u njegovoj kući. Pogotovo ako se uprava svako malo preispituje da li je napravila pravi potez kada ga je letos privolela da se vrati tamo gde su ga te 2007. godine svi obožavali. Možda Đukić na kraju uzme titulu i izbori u proleće u Evropi, ali nije isključeno ni da u slučaju novog proklizavanja vrlo brzo završi drugi mandat u srpskom klupskom fudbalu. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što je uvek lakše zameniti jednog čoveka nego ceo tim i(li) njegovim otpuštanjem gurnuti pod tepih promašaje klupskih čelnika.

Mudrinski na dugoj pauzi

Čukarički je otkinuo bod Partizanu, ali je ostao bez Ognjena Mudrinskog. Vezista Partizana Luiz Everton ga je neoprezno faulirao, ali je to učinio toliko grubo da su dvadesetpetogodišnjem napadaču dan posle utakmice operisani polomljena potkolenica i pokidani ligamenti kolena, zbog čega ga čeka šest meseci pauze. Brazilski „dželat“ mu se javno izvinio i poželeo brz oporavak.