Ratni vihor, seoska bogata kuća, na gozbu dolaze nepozvani svi, četnici, ljotićevci, partizani… Partizani i mobilišu mog oca i odvode ga u 17. udarnu diviziju NOB. Po ciči zimi moj otac je tri puta preplivao Drinu, za razliku od većine njegovih saboraca Šumadinaca čiji je prvi ulazak u ledenu reku bio i njihov kraj. Otac je u borbama kod Brčkog i Bijeljine teško ranjen i od posledica ranjavanja posle rata tragično je završio svoj život.
Posle promocije knjige „Prolazak kroz pakao” 2010. godine bokserske legende Slavka Sorgića saznajem da je u istoj 17. krajiškoj udarnoj diviziji kao borac bio i poginuo i otac našeg poznatog pisca Vidosava Stevanovića, priča za Danas fudbalski sudija Dragoslav Srećković.
***
Pitomo šumadijsko selo Resnik kod Kragujevca ima 450 kuća, a iznedrilo je dva akademika i više od 300 visokoobrazovanih intelektualaca. Samo iz moje kuće, sestra Negosava doktorirala je na atomskoj fizici i bila je redovni profesor PMF-a u Kragujevcu. Njen sin Goran redovni je profesor na Tehnološkom fakultetu u Beogradu a ćerka Gorica specijalista je interne medicine u Kragujevcu. Ja sam završio Mašinski fakultet u Kragujevcu, kao i moja ćerka Ivana koja je diplomirala na FILUM-u, živi u Parizu i radi u firmi koja se bavi veštačkom inteligencijom. Sin Marko je advokat u Kragujevcu.
***
Dete sam palog borca ali bez ikakvih materijalnih primanja. Dedi su komunisti posle rata oduzeli zemlju a on se oca odrekao jer je bio u partizanima. Mi, nismo imali ništa od toga, sa majkom i sestrom borio sam se za goli život. Nadničio sam. Sa nepunih 13 godina vozio sam dreš vršeći na Kosovu u selu Gornje Prekaze kod Kline. Moji „drešari” Mikoje, Mika i ja spavali smo kod domaćina Šabana Murtezija a vrlo često i ispod dreša – zbog predostrožnosti.
***
U Resniku završavam osnovnu školu i zahvaljujući učiteljskom paru Branki i Dušku Radojković nastavljam školovanje u Kragujevcu. Kao stipendista Zavoda „Crvena zastava” boravim u internatu. Završavam mašinski odsek u Tehničkoj školi i 1960. godine upisujem Mašinski fakultet.
Sa sestrom Negoslavom pred kraj Drugog svetskog rata u Resniku kod Kragujevca Foto: Privatna arhiva
Kao mladi fudbaler podmlatka Jedinstva 1956. godine Foto: Privatna arhiva
Omladinska reprezentacija Kragujevca (Srećković kao kapiten) protiv „Radničkog”, pomoćne sudije Cakić i Đorđević i glavni sudija Luković Foto: Privatna arhiva
***
Još kao dete zaljubio sam se u čarobnu igračku – fudbalsku loptu. Aktivno igram u kragujevačkim klubovima i jednu godinu kao profesionalac u Sloveniji. Po završetku Tehničke škole nisam imao pravo na internat a upisao sam mašinstvo. Zaposlio sam se u preduzeću „Mladost” koje je finasiralo istoimeni klub za koji sam igrao, na terenu na kojem se sada nalazi fabrika „21. oktobar”. Pošto sam bio siromašan klub mi je omogućio da spavam u jednoj prostoriji ekonomata a hranila me je Nacka supruga ekonoma Maje Živaljevića. Fudbalsku karijeru završavam kao kapiten najstarijeg fudbalskog kluba u Srbiji „Šumadija 1903” 1967. godine.
***
Iste te godine, 22. februara položio sam ispit za fudbalskog sudiju pred komisijom u sastavu: Petar Nenković, Slava Jovanović i Stevan Goldner. Sudio sam 16 godina, s tim da sam osam godina sudio savezni rang ondašnje Jugoslavije, ligu koja je po kvalitetu bila među četiri najkvalitetnije u Evropi. Upoznao sam razna mesta i gradove, sarađivao sa takvim fudbalskim legendama i veličinama kao što su: Sava Stanojević Ćibi, Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Dragan Džajić, Moca Vukotić, Miroslav Ćiro Blažević, Duško Bajević, Kočo Dimitrovski, Safet Sušić, Brane Oblak, Ivica Osim, Slobodan Santrač, braća Vujović, Oleg Blohin, Mišel Platini…
***
Platon Rainac predsednik Stručnog saveta fudbalskih sudija Srbije je 1972. godine izvršio selekciju sudija srpske lige i odabrao nas petoricu: Zorana Petrovića, Dragišu Komadinića, Borislava Stankovića (svi iz Beograda), Tomislava Ristića iz Niša i mene iz Kragujevca. Sledeće dve sezone sva petorica smo sudili Drugu saveznu ligu – grupa Istok. Posle toga, takođe, sva petorica smo uvršćeni na listu sudija Prve savezne lige Jugoslavije.
Kao sudija jugoslovenskog saveznog ranga 80.-tih godina prošlg veka Foto: Privatna arhiva
Počeci u saveznom rangu 1976. godine – Sokobanja, pomoćnici Ljubivoje Urošević i Dragiša Marković Foto: Privatna arhiva
***
Liga je „brojala” 27 sudija – „svirača”, od toga je po pravilnku Savez fudbalskih sudija Srbije imao kvotu od osam sudija. Svake godine po dvojica sudija su se menjali. Ako si sedmi na toj listi, ispadaš sa nje. Od nas petoro nikada nije nije ispao. Mi smo bili generacija sudija – otkrovenje i osveženje za domaći fudbal. Bili smo cenjeni, poštovani i popularni. Naša popularnost je išla do tih granica da su se pojedine mlade sudije lažno prestavljali kao „mi”. U Petrovcu na Mlavi se meni dečko predstavio kao fudbalski sudija Zoran Petrović, a u Makedoniji se jedan momak predstavljao kao Dobrivoje Srećković.
***
Prve godine po dolasku na listu, po ocnama istruktora i kontrolora bio sam najbolje ocenjeni fudbalski sudija u Jugoslaviji, u konkurenciji takvih ala poput: Dušana Maksimovića, Marijana Rauša, Trajčeta Madžoskog, Damira Matovinovića, Eduarda Šoštariča… i preložen za inter listu.
***
No, pre sledećeg seminara popunjavali smo upitnike i Božidar Botić predsednik Stručnog saveta pozvao me i je i pitao zbog čega ga nisam dobro popunio. A, u upitniku je, pored ostalih generalija stajala je i rubrika sa pitanjem – od kada ste član Saveza komunista Jugoslavije? Ja sam stavio „od nikad”. On me je iznenađeno zapitao „kako si uopšte došao na listu, do ovog ranga?” a ja sam mu odgovorio „duvajući u pištaljku a manje mašući zastavicom i barjačetom”. Predložio mi je da „upišem jednu godinu, bilo koju” a kada sam to odbio, preda mnom je uzeo olovku i preko celog upitnika napisao – nepodoban.
***
Ironije radi, u 1. članu Statuta Fudbalskog saveza Jugoslavije stajao je da je „FSJ nepartijska organizacija”. To je za mene bio šok. Svi moji ideali pali su u vodu. Shvatio sam da ne mogu da predstavljam svoju zemlju u Evropi i svetu. Međunarodne utakmice sam sudio samo na turnirima ili kao pomoćni. Poput one na NEP stadionu u Budimpešti Mađarska SSSR (1:4) 1980. godine pred 120.000 ljudi kada je za kapiten Sovjeta bio Oleg Blohin proglašen za najboljeg igrače Evrope te godine.
Utakmica „Osjek” – „Vardar” sezona 1976-77 u 1. saveznoj ligi Foto: Privatna arhiva
Utakmica na zagrebačkom „Maksimiru” – „Dinamo” – „Rijeka” 5:1 1979. godine – Srećko Bogdani i Nikica Cukrov Foto: Hrvoje Knez
***
Tih osamdesetih godina prošlog veka, da ne kažem „u moje vreme” bila je među najkvalitetnijim evropskim. Najmanji prvoligaški stadion, tuzlanski „Tušanj” primao je 12.000 ljudi i bio je uvek pun. Klubovi su bili izjednačeni a prvenstva se nisu odlučivala na derbijima već na terenima u toj Tuzli, Sarajevu, Zenici, Nišu, Rijeci, Osjeku, Vinkovicima…
***
Što se tiče suđenja Savez fudbalskih sudija Jugoslavije je bio stručni deo u sastavu FSJ sa statusom pravnog lica. Sami smo kadrovali a isključivi kriterijum kvaliteta je bila ocena kontrolora i posmatrača utakmica. Ocene su tokom sezone bile zapečaćene u kovertima i na njenom kraju se otvarale i pravila rang lista. Po pravilnku je sudija koji je imao dve slabe ocene automatski je „ispadao” sa liste. A, sada imate slučaj da je predsedik komisije za delegiranje sudija bio čovek koji je u svojoj karijeri dobio 24 slabe ocene, najviše u Srbji. Ne postoji danas kriterijum ko i kako na liste za suđenje dolazi ili kako sa njih odlazi.
U mojoj karijeri 70 posto utakmica koje sam sudio dobili su gosti ili je bilo nerešeno. nekako sam bio predodređen da sudim utakmice na kojima je favorit gostujući klub. Sudio sam utakmice koje su odlučivale prvaka 1982. godine u Zagrebu „Dinamo” – „Partizan”. Pre utakmice došao mi je u svlačionnicu Ćiro Blažević. Imao sam manir, da ako televizija prenosi utakmicu, ponesem sa sobom lak za kosu zbog vetra. Ćiro me je pogledao i rekao: „Sine moj ti si najlepši sudija”. Odgorio sam mu: „Ja sam najbolji sudija”, i da će to da vidi na utakmici. Odigrana je na „Maksimiru” pred 60.000 ludi. Timovi vrhunski, „Partizan” sa Acom Trifunovićem, Mocom Vukotićem, Nenadom Stojkovićem, Dragim Kaličaninom… „Dinamo” sa Zajecom, Deverićem, Mlinarićem… Pobedio je „Dinamo” 1:0 iz penala. Posle utakmice Ćiro mi čestita i kaže „Sine, ti si genije. Danas si me ubedio i da ti veriujem i kada pogrešiš”.
Sudio pred 120.000 ljudi na NEP stadionu u Budimpešti utakmica Mađarska – SSSR 1:4 1980. godine Foto: Privatna arhiva
Sa kolegom Zoranom Petrovićem kao pomoćnikom na Stadionu JNA 1979. godine utakmica „Partizan” – „Zagreb” Foto: Drago Knežević
***
Sa njim sam se ponovo video 2009. godine kada je bio slektor BiH na baražu sa Portugalijom. Poklonio mi je svoju autobiografiju. Kada je oboleo 2022. godine čuli smo se preko vibera i pozvao me je da ga obiđem u njihovoj porodičnoj kući u Kraljevici na moru „kao član obitelji”. Nisam otišao. Bio sam na njegovoj komemoraciji u zagrebačkom „Lisinskom” prošlog februara, gde je prisustvovao čitav hrvatski državni vrh i Ćirovi prijatelji i obožavaoci iz čitavog sveta. Bio je, harizmatičan, elokventan i obrazovan, bez konkurencije najbolji trener sa ovih prostora – trener svih trenera.
„Srećko, sine moj” – sa Ćirom Blaževićem 2009. godine na Ilidži posle baraž BiH – Portugalija Foto: Privatna arhiva
***
Sledeće godine, tri kola pre kraja sudim odlučujuću utakmicu za prvaka u Mostaru „Velež” – „Dinamo” (3:0) koji je u tom trenutku sa „Partizanom” jurio titulu. Sudio sam „Zvezdi” u Tuzli (1:1) i u Nišu „Partizanu” (0:1) ili u Ljubljani da li će da „Olimpija” ispadne iz lige ili „Dinamo” osvoji prvenstvo (2:2)… Bilo je prirodno da sudim tu utakmicu „Budućnost” – „Hajduk” na kojoj sam pretučen i teško povređen.
***
Moja sudijska karijera tragično je prekinuta i završena 2. septembra 1984. godine u Titogradu, gde sam odsudio vrlo dobru utakmicu „Budućnost” – „Hajduk” (2:3). Domaći su zbog svojih grešaka sami ispustili pobedu pred kraj utakmice. Zvanični kontrolor te utakmice Zrilić iz Banjaluke u izveštaju je napisao „Arbitar Srećković je hrabro i iznad svega pošteno delio fudbalsku pravdu. Za 90. minuta nije načinio ni jedan propust, a jedanaesterac koji je dosudio u korist ’Hajduka’ bio je čist kao suza. Igrači ’Budućnosti’ nisu potestvovali. Odavno nisam video sudiju koji sa toliko umešnosti vodi jedan meč. Zato sam bio iznenađen kada sam posle susreta saznao da je Srećković pretučen.”.
Na komemoraciji Slobodana Santrača – Ivan Ćurković, Dobrivoje Srećković, Ivica Osim i Dobrivoje Tansijević – Den Tana Foto: Privatna arhiva
Sa Stjepanom Bobekom na promociji njegove monografije u Beogradu Foto: Privatna arhiva
***
Pogrešio sam što sam dozvolio da me masa pored terena razdvoji od pomoćnika i ne razmišljajući uđem u tunel, kao ovca na klanje. Nisam verovao da tako nešto može da se dogodii u najvišem rangu takmičenja. Osetio sam nešto „lepo”, kao da tonem u san. Pao sam i šutirali su me svi, uključujući i komadira milicije. Uneli su me u svlačionicu, vraćali u život, pričali su mi posle da sam povraćao penu. Od udaraca, ispostaviće se posle, mi je povređeno očno dno, levi bubreg pukao i ispao iz ležišta, pukla mi je bubna opna, vilica mi se od udaraca skroz otkačila, iscepana mi je arkada, mokrio sam krv…
***
U bolnici su mi samo zašili rane i nisu me čak ni zaveli kao pacijenta. Probudio sam se tek te noći u hotelu i video da sam sav krvav. Poslednje čega se sećam da sam dan ranije na beogradskoj „Karaburmi” sudio omladince „OFK-a” i čačanskog „Borca”. Ništa posle toga. Tek u ponedeljak na aerodromu „Golubovci” iz „Politike” i „Pobjede” sam saznao da sam odsvirao utakmicu do kraja. Jedan vojnik koji je tamo služio vojsku mi je pomogao da stignem do Kragujevca. Otišao sam u bolnicu gde sam ostao mesec dana.
Fali samo Komadinić – Sudije generacije: Tomislav Ristić, Zoran Petrović, Dobrivoje Srećković i Borislav Stanković u kragujevačkim Šumicama Foto: Privatna arhiva
***
Sledile su godine bolovanja, sudskih procesa i moje apstinecije od fudbala. Počeo je proces koji je trajao blizu 30 godina. Sa ove distance jasno mi je da to nije bio sudski već politički proces. Iza mene nije stajao niko a iza njih država i Crnogorci na rukovodećim mestima u Srbiji. Njihov prvi advokat je bio Filip Vujanović, potonji predsednik i premijer Crne Gore. Proces u Osnovnom sudu ovde u Kragujevcu je trajao 20 godina sa odugovlačenjima, dokazima, negiranjima… Predmet je prebacivan na Viši i Apelacioni, Kasacioni… da bi mi od svega, posle tri decenije presuđena odšteta od 2.000 evra zbog suđenja u nerazumom roku. Žalio sam se Sudu u Strazburu odakle sam dobio odgovor da nije bilo nikakvih proceduralnih propusta.
***
Bio sam duboko razočaran ali, 1992. godine, po nagovoru Nemanje Stankovića tadašnjeg predstavnika FSS prihvatio sam da se vratim u fudbal i posto predsednik Udruženja fudbalskih sudija Zapadne Srbije. Napravio sam plan i program za školovanje sudija. Na prvoj školi u Kragujevcu sam imao 70 polaznika. Kruna mog rada sa sudijama je to što sam jedan od mentora najboljeg svetskog sudije po ocenama posmatrača i kontrolora FIF-e i UEF-e Milorada Mažića. On je najbolji, jer je kompletna ličnost. U svojoj struci, ekonomiji on je doktor nauka. I svoj je, što je najteže.
***
Danas sa sudijama niko ne radi a sudijska organizacija postoji samo na papiru. Prva liga ide relativno dobro zahvaljući VAR-u. Ta tehnologija je u fudbal donela sve ono što ni najveštije sudijsko oko moglo da registruje poput da li je lopta čitavim obimom prešla gol liniju ili ne, kao i situacije kod ofsajda da li je vrh nosa bio u njemu ili ne. Pak, loše je što je narušena dinamika same igre koja se igra zbog gledalaca koji zbog VAR-a sad moraju minutima da čekaju da bi saznali da li da se raduju ili ne. Kod igre rukom svaki čas se menjaju protokoli VAR-a ali on mora da „živi” jer je fudbal (pre)veliki biznis.
***
U Srbiji fudbal je po svim elementima u silaznoj putanji. Moraćemo, da bi se spasili, da prvo da udarimo stvarno u dno. Sportski radnici su danas politički izvršitelji. Trenerska organizacija ne znam šta radi ali vidim da 15-tak trenera „kruže” iz kluba u klub. Timovi posle jedne ili dve utakmice menjaju trenere. Rad sa mlađim selekcijama se sveo na privatne škole za štekanje para.
Supruga Ljiljana sa ćerkom Ivanom i sinom Markom 1989. godine Foto: Pivatna arhiva
Dedini biseri, unuci Maksim i Matej Foto: Privatna arhiva
***
Pošto sam bio dugo na bolovanju, stekao sam novi hobi, zavoleo sam ribolov. On je lekovit, zdravo je da čovek boravi pored reke na čistom vazduhu. Idealan je za srce, pluća, mozak i živce. A, kad bacite plovak, ne mislite ni na šta drugo sem da li će riba da zagrize ili ne. Kad dođete s pecanja totalno ste ispražnjeni. Tu su i obavezna druženja sa svim ribolovačkim zgodama i nezgodama. Počeo sam da pecam sa ekonomom Dušanom Živaljevićem Cojom a pridružio nam se Slavko Sorgić Cobri, Rajko Mašinica, Aca Gusan… Imamo tradiciju da se od 1984. godine okupljamo na Badnji dan u kafani „Balkan”.
Vidi šaranče, pecanje je lek za telo i dušu Foto: Pivatna arhiva
Sa ribolovcima na Badni dan u Balkanu: Dule Loja, Mile Novinar, Šuki, Moša, Sorga, Srećko, Tima i Crvenac Foto privatna arhiva
***
Za mene je fudbal ne sporedna već najvažnija stvar na svetu. On mi je omogućio uz ogromnu ljubav prema toj igri da opstanem, preživim, da se borim i naučim da ustanem kad padnem još jači i da nema predaje. Da poštujem fer plej i postanem i ostanem dobar, pošten i plemenit čovek. Svestan sam da sam veoma privilegovana ličnost, jer samo četiri posto ljudi doživi više od 80 godina. U mom ni malo lakom i turbulentnom životu ostao sam svoj. Moja životna deviza je bila i ostala: „ne čini zlo, dobro i časno radi i nadaj se najboljem”.
O sagovorniku
Fudbalski sudija Dobrivoje Srećković rođen je 12. maja 1941. godine na Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca u selu Resnik kod Kragujevca od majke Ružice i oca Radovana. Tehničku školu i Mašinski fakultet završio je u Kragujevcu. Radni vek proveo je u preduzećima „Mladost” i Zavodi „Crvena zastava”, bio je profesor u srednjoj školi „Milić Radovanović” u Topoli i kragujevačkom ŠUP-u.
Ja sam privilegovan čovek – Dobrivoje Srećković danas u omiljen kafiću „Prijatelji” u kragujevačkom naselju Aerodrom Foto: Z. S. M.
Na poslovima investicionog direktora radio je više od decenije u PIK-u „Gruža” iz Knića. U prevremenu, invalidsku penziju zbog posledica povreda u Titogradu odlazi 1995. godine kao predstavnik „Fateksa” iz Vučja.
Fudbal je trenirao još od osnovne škole i aktivno igrao 20 godina nastupajući za klubove: „Jedinstvo”, „Mladost”, „21. oktobar”, „Zastavu”, „Jadran”, „Ljubljanu” i „Šumadiju”. Aktivno se bavio košarkom i odbojkom.
Fudbalski sudija je bio 16 godina od toga osam godina kao sudija saveznog ranga ondašnje Jugoslavije. Kao glavni sudija odsudio je 1.115 utakmica bez ijedne „žalbovane”.
Za vreme sankcija 1995. godine jedan je od osnivača fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore, za koju je odigrao 10 utakmica u zemlji i inostranstvu. Od 1999. do 2003. godine je bio direktor FK „Radničkog” kada je za „Crvene đavole” zaigrao prvi strani fudbaler – Brazilac Amaral.
Oženjen je suprugom Ljiljanom sa kojom ima ćerku Ivanu i sina Marka i deda dva „njegova bisera” unuka Mateja i Maksima.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Utakmica na sarajevskom „Koševu” maj 1980. godine utkmica „Sarajevo” - „Napredak” Foto: Privatna arhiva
