Dokle će država tolerisati velike dugove FK Crvena zvezda i FK Partizan?

I ptice na granama znaju da su fudbalski klubovi Crvena zvezda i Partizan najuspešniji u maloj srpskoj bari punoj krokodila, ali u isto vreme i najzaduženiji na superligaškoj sceni i šire.

I kao takvi oduvek maženi i paženi od strane države, jer im ista prečesto, za opšte dobro ili na opštu štetu, gleda kroz prste zbog nedomaćinskog poslovanja, između ostalog zato što je do guše umešana u punjenje i pražnjenje kasa komšija sa beogradskog Topčiderskog brda.

Samo što povremene objave revizorskih izveštaja i njihovih dugova, na kratko, zatalasaju javnost i naljute sve one firme i pojedince što jedva ali redovno plaćaju poreze, rate bankarskih kredita, komunalne dažbine…

Dok se crveno-beli „prave ludi“ na 60.040.000 a crno-beli na 29.280.000 miliona evra duga.

– Na stranu to što je neko preduzeće gubitaš, jer to ne znači apriori da poverioci i akcionari ne veruju u njega i neće da ga finansiraju. Imamo, recimo, primer Tesla motors koji nikada nije napravio dobitak a i investitori i dalje kupuju akcije ove kompanije, čiji je vlasnik najbogatiji čovek na svetu. Dakle, nije nemoguće poslovati u takvim uslovima, samo što se u slučaju Crvene zvezde i Partizana radi o interesu države da ih održava u životu. Direktnim ili indirektnim mešanjem, tako što od firmi pod svojom kapom traži da deo novca usmere na račune večitih rivala, a one van svog domašaja davanjem određenih povlastica motiviše da finansiraju crveno-bele i crno-bele ili ih nekim uslovljavanjima privoli na tako nešto – komentariše za Danas ekonomista Goran Radosavljević.

Prema njegovim rečima, ova simbioza nema ekonomsku logiku i računicu.

– Pitanje je koliko je realno da ovi u nekom trenutku krenu da prave profit, vrate ili makar opravdaju dobijeno. Pre će biti da bi gašenje ova dva gubitaša bilo štetno, možda i pogubno za nosioce vlasti. I tako je oduvek. Ne samo kod nas nego i u regionu. Sve je to stvar politike, bez da se uplićem u analizu odnosa u trouglu klubovi – huligani – država. Problem je što se sve to radi na štetu nas poreskih obveznika. Kao kada slušam hvalospeve na račun deljenja tableta školskoj deci, pa nije to ničija privatna donacija ili poklon nego kupovina od novca onih što pune državni budžet.

Radosavljević kaže da ni uređenije zemlje „verovatno nisu imune na pomaganje ugroženim klubovima“, ali vidi bitnu razliku između tamošnje i ovdašnje matrice.

– Verujem da sport svuda ima neki vid specijalnog tretmana, samo što se takve stvari tamo dešavaju a kod nas su postali praksa. A, kada se niko decenijama ne bavi utvrđivanjem tokova takvog novca onda to dobija obrise nelegalnih radnji, pa čak i kriminala – zaključuje naš uvaženi ekonomista.

Njegov kolega Milan Kovačević, takođe, smatra da je takvo stanje neodrživo i da je preskupa cena „sipanja“ novca u bunar bez dna, kontrole i limita.

– Srž problema je u vlasničkoj strukturi. U ogromnoj većini klubova, s tim što Crvena zvezda i Partizan najviše bodu oči. Kada se ne zna čiji su ni ko ih tačno vodi, za šta se pitaju ljudi iz uprava, o čemu odlučuju navijači, na šta to utiču fudbaleri a gde je poslednja reč predsednika države onda nije moguće dobro poslovati. To je jedan težak nered, u kom nema ko da odredi prioritete i vodi računa o trošenju svakog dinara. I tako će ostati sve dok se ne desi davno najavljena i nikada pokušana privatizacija u srpskom sportu. Ne postoji drugo rešenje.

Naš sagovornik smatra da „ne postoji nijedan argument za ostavljanje legla svačega lošeg“ i neprekidanje te neprirodne i štetne povezanosti države i domaćih sportskih velikana.

– U raznim izveštajima i ocenama Evropske unije notirano je preveliko vlasništvo države u medijima, fudbalu i brojnim preduzećima u Srbiji, dok se onaj siromah što često nema za više od hleba na trpezi pita zašto deo njegovih para ide večitim gubitašima – zaključuje naš ugledni stručnjak.