Kako je izgledao put Dragana Džajića od legende Zvezde do trke za fotelju FSS

Predložio ga je Izvršni odbor Regiona zapadne Srbije posle sednice održane u Aranđelovcu. Sada se očekuje potez Nemanje Vidića koji je favorit širokih narodnih masa, ali ne i delegata Saveza po onome što se najavljuje iz krugova bliskih FSS.

Kako mediji spekulišu, u Džajićevom timu neće biti mesta za „viđenog“ potpredsednika Nenada Bjekovića, a potpredsednička mesta navodno će dobiti Branislav Nedimović, Aleksandar Kolarov i Stefan Babović. Na taj način je zavšena ujdurma sa kandidaturom Branislava Nedimovića koga nikakvi sportski uspesi nisu kandidovali za mesto prvog čoveka srpskog fudbala već slovo političke moći, mada mnogi i u Džajićevoj kandidaturi vide upliv politike u sport.

Dragan Džajić je rođen 30. maja 1946. godine u Ubu. U Crvenu zvezdu je došao kao petnaestogodišnjak, posle maestralno odigranog juniorskog turnira u Valjevu. Trebalo mu je samo šest meseci da zasluži poziv u seniorski tim crveno-belih. Debitovao je 8. juna 1963. godine protiv podgoričke Budućnosti i odmah pokazao da će biti igrač svetskog kova. Prvu titulu u crveno-belom dresu osvojio je 1964. godine, a onda mu je to polazilo za rukom i 1968, 1969, 1970 i 1973. godine, dok je četiri puta je podizao pehar namenjen osvajaču nacionalnog kupa (Kupa maršala Tita).

Potom se otisnuo u inostranstvo. Proveo je dve godine u Bastiji, a potom se vratio u Zvezdu u kojoj je igrao do 1978. godine, odnosno do kraja karijere. Statistika beleži da je za crveno-bele odigrao 590 mečeva i postigao 287 golova.

Dres Jugoslavije oblačio je 85 puta uz 23 gola. Debitovao je 17. juna 1964. protiv Rumunije, a oprostio se od nacionalne selekcije 16. septembra 1979. na meču sa Argentinom. Igrao je na Evropskim prvenstvima 1968. u Italiji kad je stigao do finala i u Jugoslaviji 1976. godine. Bio je učesnik Mundijala 1974. u Nemačkoj.

Iako je slovio za jednog od najboljih fudbalera Jugoslavije i Crvene zvezde svih vremena (dobio i titulu Zvezdine zvezde), ipak je najveći uspeh postigao van terena, kao sportski direktor crveno-belih. Smatra se da je uz finansijskog direktora Vladimira Cvetkovića bio ključni čovek u selektiranju i stvaranju generacije koja je 1991. godine u Bariju napravila najveći uspeh jugoslovenskog fudbala osvajanjem Kupa evropskih šampiona. Kasnije je vodio Zvezdu i kroz turobna vremena sankcija devedesetih godina prošlog veka, pre nego što je u jesen 2004. godine odlučio da je vreme za penziju.

Naslednik na čelu Zvezde Dragan Stojković Piksi optužio ga je da su u njegovo vreme sklapani nepovoljni ugovori u korist menadžera (na primer menadžeru Nikole Žigića je pripadalo 50 odsto od budućeg transfera), te da je ostavio klupsku kasu u minusu. Međutim, činjenice kažu da su u vreme Džajića finansije kluba bile najstabilnije, čak i na kraju njegovog mandata, a da niko od njegovih naslednika nije umeo da se kao on i Cvetković hvataju u koštac sa finansijskim problemima vođenja jednog tako velikog sistema.

Tužilaštvo je 2008. godine protiv njega pokrenulo postupak za malverzacije u vezi sa transferom Gorana Drulića iz Crvene zvezde u Saragosu 2002. godine, ali ga je predsednik Srbije Tomislav Nikolić abolirao 2012, pre kraja sudskog postupka.

Crvena zvezda je tek nedavno u njegovu čast povukla trajno dres sa brojem 11.