Svako bi verovatno sedam bodova iz prva tri meča kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Kataru oberučke prihvatio da su Srbiji ponuđeni unapred.
Ne i selektor Dragan Stojković Piksi, koji u razgovoru za Danas tvrdi da još uvek žali što je s Portugalom izvučen samo remi u Beogradu.
Pregovori između poslednje jugoslovenske „desetke“ i Fudbalskog saveza Srbije bili su verovatno najduži u istoriji izbora selektora. Pominjane su kontroverze oko uslova koje novi selektor traži, i da li su izbor novog šefa struke „orlova“ odobrili politički krugovi, a potpisivanje ugovora završeno je u trenutku sunovrata doskorašnjeg predsednika FSS Slaviše Kokeze. Epilog drame oko izbora ipak je bio srećan i Srbija je pobedama protiv Irske (3:2) i Azerbejdžana (2:1) i nerešenim ishodom sa Portugalom (2:2) ponovo u situaciji da može da se nada odlasku na veliko takmičenje – Svetsko prvenstvo u Kataru.
Stariji još uvek pamte Piksijev čuveni „lažnjak“ u dresu Jugoslavije protiv Španije i dva evrogola tada najboljem golmanu sveta Andoneu Zubizareti na SP u Italiji 1990, čime je zauvek kupio i sve one koji nisu navijali za Crvenu zvezdu. Ista magija se od njega očekuje i na trenerskom poslu, dok se verovatno malo ko od šest miliona selektora u Srbiji pita ima li on na terenu svog Piksija, kao što je tada imao Ivica Osim. U martovskim duelima uspeo je da izvuče „zeca iz šešira“, ali će mu do kraja kvalifikacija trebati još mnogo sličnih, možda i većih trikova, da sa ekipom čiji se potencijal opisuje kao skroman, o čemu svedoče prethodni rezultati, napravi uspeh odlaskom na Mundijal.
* Zašto su pregovori sa FSS trajali skoro puna četiri meseca?
– Kad se priča o fudbalu na ovim prostorima, neminovno je da se pominje i moje ime, pored svih bivših igrača i trenera logično je da se pomene i Dragan Stojković. U ovom momentu desile su se neke stvari koje su išle na tu vodenicu, da se dođe do dogovora i angažmana mene kao selektora. Važna stvar je da sam bio slobodan, iako sam imao ugovor sa Gvangžoom, mada nisam više bio angažovan u klubu. Presudilo je to što sam video želju Srbije da me dobije kao selektora. Bilo bi nefer i ne bi bilo u redu da sam igrao duple igre, pa koristio to zarad toga da bih našao posao negde van zemlje. U startu sam rekao „da“ i „idemo zajedno“, samo morate da budete strpljivi jer sa Kinezima moraju još neke stvari da se reše. U jednom momentu sam na pitanje da li ću biti selektor rekao: „Da, biću, ali morate svi da me želite.“ To je rečeno u šali, ali i u zbilji. Zaista sam morao da osetim tu vrstu podrške sa svih strana, i što se tiče medija čiji je stav važan, i što se tiče ljudi na ulici koji me sretnu. Svi ti stavovi su kad se saberu bili pozitivni, a ljudi su mi pričali: „Hajde više, red je da prihvatiš da budeš selektor.“ Niko nije rekao „nemoj“ ili „šta ćeš nam“. Novac nije bio presudan za preuzimanje Srbije, ali sam sa Kinezima morao da budem jako oprezan i da do kraja završim sve detalje oko raskida ugovora.
* Da li su pregovori za poziciju selektora započeli u decembru kada ste zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem prisustvovali postavljanju kamena temeljca za japansku fabriku guma „Tojo tajers“?
– Nisu. Iskreno vam kažem da nisu. To se možda samo tako čini jer se poklopilo da je i predsednik bio prisutan, a ja sam bio angažovan kao promoter jer sam neko ko je dugo živeo u Japanu, što kao igrač, što kao trener. Jedan moj prijatelj iz Niša, a znate kako Nišlije vole da se šale, poslao mi tada poruku: „Uz gume izgleda dobismo i selektora.“ Na kraju se ispostavilo kao tačno (smeh).
* Da li je bila hrabrost ili ludost prihvatiti u ovom momentu posao selektora Srbije, računajući na sve ono što se događalo u nacionalnom timu tokom prethodnog perioda?
– Nije to ni hrabrost ni ludost ili je možda oboje. Takav sam ja, kad nemam pametnija posla, završio posao u Kini, hajde da se uhvatim reprezentacije, pa nek imaju po kome da udaraju ako ne uspem (smeh). Šalim se, naravno, ali moram da vam postavim kontrapitanje, a kad je to uopšte bio pa dobar momenat da se preuzme reprezentacija? Nemojte misliti ni da je (Radomir) Antić u dobrom trenutku prihvatio posao, niti posle njega (Slavoljub) Muslin. To možda samo tako deluje sa strane da je super momenat zato što su uspeli da nas odvedu na Mundijal, ali budite sigurni da nije. Znate i sami kako se to sve završilo. Nikad nije dobar momenat za selektorski posao u Srbiji. Na meni je da naučim iz svih ranijih grešaka i ne ponovim ih. Već sam rekao, a ponoviću još jednom da ne bude nejasnoća. Ako iko bude vršio pritisak na mene ko treba ili ne treba da igra u reprezentaciji, ja odmah izlazim u javnost sa imenom tog čoveka. Neću čekati ni sekund. Namerno ističem takav stav da bi unapred dao do znanja onima koji možda misle da to urade, da ni ne pokušavaju. Kod mene to ne prolazi.
* Deluje da još uvek nemate viziju prvog tima posle martovskih duela. Kada očekujete da će igra reprezentacije biti baš onakva kakvu želite?
– Onog momenta kada sam odlučio da prihvatim ponudu FSS, uzeo sam olovku i papir i zapisao grupu igrača na koje mogu da računam. Još uvek nisam imao saradnike, bukvalno nikoga od „stafa“, već sam ispred sebe imao samo imena grupe igrača na koje planiram da se oslonim. Prvi osećaj koji sam imao kada sam poređao ta imena bio je da imamo kvalitet za rezultat. A verujte mi da je kod mene taj prvi osećaj veoma bitan, do sada me nikada nije prevario. Nikada nisam sebi ni dozvoljavao taj luksuz da budem u dilemi da li ja nešto mogu ili ne mogu. Ne bih prihvatio ovaj posao da sam pomislio da će da me boli glava pre nego što odem da spavam i da ne znam šta ću sutra ujtro. Tačno sam tih 30 igrača stavio ispred sebe i znao sam da oni imaju snagu da nešto naprave ako ih dobro usmerim. Ja znam šta želim i znam kakav fudbal hoću.
* A da li to možete da ostvarite sa ovim igračima koje imate na raspolaganju?
– Moram, nemam druge igrače. Moj je posao da od ovih izvučem maksimum. Da mislim da to ne mogu, ne bih ni prihvatio posao selektora. Inteligentan igrač uvek može da odgovori sistemu koji od njega traži trener. Mali Radonjić mi na primer kaže: „Ja ovo nikad nisam igrao, nikad na ovoj poziciji u ovakvom sistemu igre.“ Ja mu odgovorim: „Odlično, sad ćeš da vidiš kako se to igra.“ I onda uđe protiv Portugala i napravi cirkus i bude među najzaslužnijima što smo stigli 2:2. Kad bih slušao igrače šta oni mogu i šta žele, onda ne bih ni morao da radim trenerski posao. Šta ću im ja, onda bi sami sve mogli… Nikad ne bih sastavio tim kada bih slušao njihove želje na kojoj poziciji hoće da igraju i gde misle da su najbolji. Inteligencija i trenera i igrača je ono što pravi razliku na terenu. Ne dozvoljavam da mi bilo ko tvrdi da ne ume nešto da igra. Ako treba, za Srbiju ćeš igrati i levog beka makar da ga nikad u životu nisi igrao. Samo tako tim može da ostvari rezultat. To možda nije nečiji prirodni poziv i normalno je da ima strah od nove pozicije u novom sistemu igre, ali na njemu je da pruži najbolje što može.
* Da li je bilo straha po preuzimanju posla što nećete imati dovoljno vremena za uigravanje tima za prva tri meča?
– Imao sam vrlo malo vremena, ali zaista nisam imao strah i to je najbitnije. U ponedeljak smo se okupili, samo smo u utorak imali trening i odmah meč u sredu. Znali smo da je druga utakmica (protiv Portugala), najvažnija i najbitnija za medije i javnost. To je logično jer smo igrali protiv evropskog šampiona sa velikim zvezdama. Međutim, ja sam kao selektor znao da moram najpre Irsku da pobedim u prvom kolu, da ne smem da kiksnem jer su to bodovi koji će me skupo koštati kasnije. S druge strane morao sam da pažljivo osmislim ko će igrati protiv te Irske, da sačuvam neke igrače da bi protiv Portugala odigrali najjače, onako muški, da se do kraja uhvatimo ukoštac sa njima. Posle je trebalo smoći snage i za pobedu nad Azerbejdžanom jer i tu ne sme ništa osim tri boda da se osvoji. Kroz te tri utakmice je zato prodefilovalo 27 ili 28 igrača i zadovoljan sam jer mislim da su svi dali maksimum.
* Po završetku igračke karijere postali ste predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, pa Crvene zvezde, a tek posle ste otišli u trenerske vode. Da li ste imali nedoumice oko povratka u Srbiju s obzirom na to na kakav ste način i uz mnoge neprijatnosti otišli iz zemlje pre 15 godina?
– Da, bio sam predsednik Saveza, pa kluba, pa trener, a sledeće mi još ostaje da još jednom obučem kopačke, ako budem morao neki slobodnjak da šutnem da bi otišli u Katar (smeh). Redosled stvari i događaja se postavio naopačke, ali za mene su to jako dobra iskustva i naučio sam mnogo stvari. Sve to što ste nabrojali ide na tu vodenicu da je trebalo da se dvoumim, ali s druge strane sve je to prošlost. Ne želim da živim u prošlosti, ona je bila takva kakva je bila. U životu uvek ima i lepih i ružnih stvari, a na kraju se sećate samo lepih. Želim da živim od onoga što me očekuje u budućnosti. Osetio sam da se sakupila pozitivna energija i da je ima toliko da treba da prihvatim odgovornost. Ovo nije lak posao, ali daleko od toga da sam došao bez iskustva. Bio sam predsednik jedne velike organizacije, pa jednog velikog kluba, pa kasnije član komisija po FIFA i UEFA, sve su to lepe stvari koje su mi se desile i sada i taj trenerski poziv zbog kojeg sam tu. Vani je dosta toga lepše i bolje, zarađuješ više, nisi na udaru tabloida gde će da se izmišljaju raznorazne priče, ali bože moj, spreman sam na sve. Ipak je ovo moja zemlja. Došao sam zbog Srbije, nemam rezervnu državu. Mogu ja da budem selektor i neke druge zemlje, ali to bi bilo profesionalno odrađivanje posla. Ovaj posao sada radim sa mnogo emocija i ne brojim koliko ću zaraditi. Nadam se da me razumete i nadam se da će se to prepoznati na terenu do kraja kvalifikacija.
* Šta je najveći problem srpskog fudbala i ko je odgovoran što smo došli u situaciju da na spisku od 30 najboljih igrača budu samo dva superligaška fudbalera? Zašto u domaćoj ligi nismo u stanju da proizvedemo ni kvalitetnog desnog beka?
– To je tako, ja tu ništa ne mogu. Kvalitet naše lige je takav, nije novost da je jako slaba. To nažalost nije od juče, a nije ni do mene. Ne treba trošiti reči oko slabosti našeg fudbala, igrači odlaze jako mladi iz ekonomskih razloga i iz mnogih razloga se potom vani ne razviju koliko bi trebalo. Za to je potrebno da svi zajedno uradimo ozbiljnu analizu i vidimo gde se greši, to ne može pojedinac da ispravi. Primetio sam da smo najdeficitiraniji na tom desnom boku. U modernom fudbalu više ni ne postoje klasični desni i levi bekovi, sve su to polivalentni igrači koji moraju da podjednako dobro umeju da igraju i defanzivu i ofanzivu. Zato sam za tu poziciju pozvao dva domaća igrača (Gajić, Petković). Crvena zvezda je odlično odigrala dve utakmice sa Milanom, šampion je Srbije, pa je bilo logično da sam dao šansu Gajiću da pokaže šta zna u reprezentaciji.
* Obećali ste odlazak u Katar još pre nego što ste postali selektor. Da li na Mundijal idemo direktno (prvi u grupi) ili kroz baraž (drugi u grupi)?
– Mene kao osobu i bivšeg igrača krasi to da se ne predajem, jer čvrsto verujem u ono što radim. Budite sigurni da ću izvući maksimum iz našeg tima, makar i ne uspeo u konačnom cilju. Budite uvereni i da ću učiniti sve što mogu da se stvori atmosfera kakva je neophodna jednom fudbalskom kolektivu da bi otišao na tako veliko takmičenje. Mogu da garantujem i da će svako koga izvedem na teren ne poginuti, ne treba niko da gine, treba izbaciti tu reč iz upotrebe jer ona ipak nije prikladna, ali da će biti borben do maksimuma. To mora tako da bude. Igračima sam na prvom sastanku rekao: „Svi ste starteri i svi ste rezerve.“ Jedino tako može da se napravi rezultat i to se već i pokazalo. Jedino sa takvim razmišljanjem možemo da vratimo kult reprezentacije. Rekao sam im da me ne zanima ništa drugo osim Mundijala, da u Katar idemo milom ili silom. Nema druge opcije.
* Šta je ono što ste prvo morali da promenite u odnosu na svoje prethodnike kako bi atmosfera u ekipi bila dostojna onoj koja treba da vlada u nacionalnom timu?
– Ne znam da li je ranije bilo nediscipline, da li je bilo ono „lako ćemo, ma nema veze“ ili nešto treće. Kao selektor to neću dozvoliti i samo ovako mora biti. Igračima sam rekao: „Ili ćete biti najbolji ili nas neće biti.“ I to zaista i mislim, ne samo za reprezentaciju već i za ceo srpski fudbal. Videli ste i da kad igrači izlaze iz igre, kada ih menjam, niko se ne mršti ili izlazi ljut. Zabranjeno je da mi neko odmahne rukom ili pita: „Zašto mene menjaš.“ Cilj je rezultat kolektiva, rekao sam im da svoje individualne karakteristike moraju da podrede zajedničkom cilju. Samo tako možemo da budemo pobednici. Sa gubitnicima niko ne želi ni da priča. Igrate svuda po Evropi i to nije slučajno. To što su vas izabrali da tamo igrate sada morate da opravdate i kroz reprezentaciju. Ako nemate patriotski duh, recite odmah. Niko ne mora da igra za Srbiju, nikog neću ni terati ni moliti da obuče nacionalni dres. Kad se viori zastava i svira himna, to mora da se poštuje. To je prvo što sam želeo da probudim kod njih.
* Od kog ste trenera tokom karijere najviše naučili?
– Od Arsena Vengera. Imao sam tu sreću da mi je dve godine bio trener u Nagoji i da sam tek tad počeo da do kraja shvatam šta je fudbalska igra. Imao sam već 30 godina i nisam bio klinac, ali sam tek kod njega počeo da shvatam principe ofanzivnog i defanzivnog fudbala. Naučio sam mnogo i pre njega i zaista sam zahvalan svim ljudima koji su me oblikovali kao fudbalera, a kasnije i kao trenera, ali moja vizija fudbala je sada potpuno drugačija i za to najviše dugujem Arsenu. Kasnije sam imao privilegiju da sam mogao da odem u Arsenal kad god sam hteo i da direktno učestvujem na treningu, da diskutujem sa njim, analiziram i razmenjujem mišljenja. Zato sam sada mnogo ponosan na moju trenersku PRO licencu, jer je bilo teško i potrebno mnogo rada i znanja da bi se do nje došlo. Završio sam je sa čistom desetkom i niko mi ništa nije poklonio. Moj diplomski rad i danas stoji u UEFA na zahtev tadašnjeg tehničkog direktora Mišela Sablona. On me je zamolio da im ostavim kao primer kako jedno veliko fudbalsko ime treba da ozbiljno uči i radi da bi mogao da postane trener.
* Da li je tačno da ste svim novoimenovanim selektorima mlađih kategorija rekli da vam se lično obrate ako bude na njih vršen bilo kakav pritisak oko sastavljanja tima?
– Ne znam ko vam je to rekao, ali Imate dobru informaciju. Da, to sam im zaista rekao, da me kontaktiraju ako budu imali bilo kakve pozive ili sugestije sa strane, odnosno bilo kakva mešanja u posao. Kao selektor „A“ tima imam autoritet, ali i obavezu da javno ukažem na bilo koji problem ako se pojavi. Zato sam im i rekao da mi se slobodno obrate, da znaju da neće ostati sami šta god da im zatreba. Srpski fudbal neće napredovati ako samo ja ili tamo neki Janko ili Marko rade dobro, već isključivo ako svi budemo radili kako treba i u pravom smeru. Kao što sam jasno dao do znanja da ja neću trpeti nikakve pritiske i mešanja sa strane, isto neću dozvoliti, niti ćutati ako se to desi bilo kome drugom selektoru mlađih kategorija.
Igrač mora da zna da se ponaša
– Za igrače nije važno samo kako igraju već i kako se ponašaju. Ne mislim samo na pre i posle utakmice, već i kako se ponašaju na ulici, ma sve je važno. Ljudi ovaj sport gledaju sa strašću i svako zbog toga nosi određeno breme da mora da pazi šta radi. Ne bi valjalo da se ti ljudi razočaraju, ne samo ponašanjem na terenu, nego i nečijim privatno. Zato se kao selektor trudim da sve medije i sve ljude poštujem, a isto tražim i od igrača – priča Stojković.
Ništa neću kriti od javnosti
– Ne ulazim u to kako su radili moji prethodnici, ali ja nemam šta da krijem od javnosti. Zato i nemam problem da razgovaram za Danas ili bilo koji drugi medij. Smatram da selektor kao javna ličnost treba da bude u svim medijima i da odgovara na pitanja svih. Treninzi reprezentacije bili su zatvoreni u martu samo zbog pandemije korona virusa. Svi koji me znaju kao trenera mogu da potvrde da sve radim javno. Nisam zatvarao treninge ni u Gvangdžou čak ni dan pred utakmicu. Na prvim konferencijama za medije novinari nisu odmah bili prisutni samo zbog pandemijskih mera, ni zbog čega drugog – objašnjava Stojković.
Prvi i poslednji intervju
Dragan Stojković Piksi je prvi intervju u karijeri kao momak koji je sa 16 godina zaigrao u prvoj postavi Radničkog iz Niša dao tadašnjem dopisniku „SN revije“, a sada novinaru Danasa Živi Vekeckom. Intervju sa Piksijem koji čitate je poslednji koji je Vekecki uradio jer odlazi u (zasluženu) penziju, a u listu Danas moći ćete da i dalje ponedeljkom čitate njegove kolumne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.