Dragoslav Šekularac: Vesela engleska gospoda

Ali kazivanje ono malo preostalih živih aktera remija „crvenih đavola“ i Crvene zvezde (3:3) dan pre čuvene minhenske tragedije ima bonus vrednost.

Poput sećanja jednog od najvećih srpskih loptaša svih vremena Dragoslava Šekularca, nesuđenog junaka utakmice odigrane na Partizanovom stadionu i, prema njegovom dubokom ubeđenju, čoveka čiji je gol mogao sprečiti eliminaciju Beograđana i preranu smrt mladih Ostrvljana.

– Eh, da sam iskoristio šansu tri minuta pre kraja… Ostali bi ovde, ne bi se tog dana vraćali, ne bi išli tim putem.. Možda bi doživeli moje godine, osvajali trofeje… Ali, kleta sudbina ih je golobrade odvela u večnost. A, nama ostavila sećanja na retko talentovanu ekipu i simpatične momke. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam izašao iz bioskopa i čuo da nema više Tejlora, Benta, Kolmena, DŽonsona, Berna, Pega, Edvardsa i Velana. Taj šok, tugu, bol… – vraća film unazad Zvezdina druga zvezda, u to vreme „zelen“ kao i „bebe“ Meta Bezbija.

Velemajstor pasa i preteča tika-taka lomljenja kičme i strpljenja protivnika, čiji su mangupski driblinzi, teledirigovane asistencije i nečitljivi šutevi čak i fudbalskog mađioničara iz Brazilca bacili u zapećak na jednom zajedničkom nastupu, a Frans fudbal tu dominaciju ovekovečio naslovom „Pele zaboravljen pored Šekularca“, ne libi se da prizna kako mu je taj dvomeč sa MJ bacio novo svetlo na engleski stil.

– Dok se nisam iz prve ruke uverio u vrednosti i prednosti engleskog načina igranja više sam voleo neke druge druge lige i fudbalske stilove. Što je valjda normalno za tehničara sklonog vic rešenjima i večito željnog nadigravanja. Bezbijevi klinci su bili drugačiji. Nisu bili samo trkači i skakači, znali su i s loptom. I sve to nekako gospodski radili. Kažem vam, milina ih je bilo gledati.

Član idealnog tima Svetskog prvenstva 1962, osvajač olimpijskog srebra iz 1956. i evropski vicešampion iz 1960. godine ostao je očaran i manirima kolega sa drugog kraja Starog kontinenta. Kako na terenu, tako na zajedničkom banketu posle meča.

– Pamtim ih kao fine, kulturne, lepo vaspitane i vesele momke. Svesne veličine svog kluba, ne i prepotentne zbog toga što igraju za Mančester junajted. Bio sam srećan što kao beogradski mangup mogu da im otkrijem neke od čari našeg grada posle zvanične večeri. Proveli smo se te noći kao da smo odrasli zajedno, pala su i neka obećanja o novom viđenju, čim ugrabimo malo slobodnog vremena, a kao lutka lepog i baš veselog Tejlora sam dopratio do hotelske sobe. Da mi je neko rekao da ću ga tada poslednji put videti… Uhhh…

Te hladne zimske večeri zbližio se i s Robertom Bobijem Čarltonom, potonjom legendom kluba sa Old Traforda.

– Gospodin čovek, u pravom smislu tih reči. Jezička barijera nije nas sprečila da razmenimo nekoliko lepih rečenica o fudbalu i životu. Razmenili smo i adrese i obećali jedan drugome da ćemo ostati u kontaktu. Žao mi je samo što se nismo češće viđali posle toga. Baš bih voleo da opet sednemo za isti sto. Nema veze što ja nisam naučio engleski, a on ne parla španski kao ja. Našla bi dva starca načina da se ispričaju o prošlom, sadašnjem i budućem vremenu. Kao kolege, a ne protivnici. Danas se igrači različitih klubova gledaju preko „nišana“, vređaju, pljuju… a, mi smo poštovali jedni druge. Neretko voleli kao braća. Koliko sam zora dočekao s mojim partizanovcima. Kako se kaže – služba je služba, a družba je družba.

Jedino nije uspeo da se zbliži sa Metom Bezbijem, ali kaže da su i igrači koje je tvorac nekih od najvećih Mančesterovih uspeha selektirao bili na više razumnoj nego hladnoj distanci sa svojim šefom.

– Na svakom koraku i u svakom trenutku videlo se da je veliki znalac i autoritet, ali i čovek koji ima viziju i ume sa ljudima. Da nas je život spojio u istom timu ne verujem da bi imao sluha za moje tadašnje bubice, kao što su treneri u Zvezdi. Da mi je bilo ove glave na onim nogama ko zna dokle bih dogurao i šta bih sve još uradio u karijeri. Previše sam se zabavljao igrajući fudbal, davao svom nestašnom karakteru na volju i uživao u životu van terena. Zato je valjda ostalo toliko ludih anegdota o meni (smeh). Nadam se da me se u Mančester junajtedu sećaju samo po lepom. Kao ja svega u vezi slavnog engleskog kluba – poručuje na kraju razgovora za Danas fudbalski virtuoz, čije su vratolomije na travi mamile hiljade ljudi čak i na treninge jednog od dva najveća srpska kluba.