Drži vodu dok majstori odu

… a ista ne ulaže više i pametnije u svoje nacionalne timove i lige. Mađarska, Hrvatska, Italija i Španija, pre svih, imaju sistematičniji odnos prema ovom sportu, ulažu za naše pojmove ogromne svote para za klupski vaterpolo, mameći čak i najmlađe talente sa ovih prostora, umorne od igranja za slavu i kikiriki. Svi oni, pa i Crna Gora, drže do svojih vaterpolo škola, imaju široku igračku bazu i sjajne trenere, ali jedino naša zemlja ne silazi sa pobedničkog postolja.

I zato 34 medalje u 12 godina od državnog osamostaljenja nisu posledica niza slučajnosti i(li) srećnih okolnosti već istinski sportski fenomen, inspiracija i trn u oku nabrojanim evropskim silama, najjačim „spoljnim neprijateljima“ Australiji i Sjedinjenim Američkim Državama, ali i svim „malim“ selekcijama koje čine sve da bi da jednog dana prestale da se zadovoljavaju podnošljivom gol razlikom u već viđenim porazima od naših selekcija.

– Više stvari nas (još) drži iznad ostalih. Recimo, psihofizičke predispozicije naših klinaca i taj neki motiv više. NJihovim vršnjacima sa bogatog Zapada sport je često zabava, a našima neretko borba za preživljavanje. Pored toga, postoji određeni sistem rada, nekada bolji a nekada lošiji u funkcionisanju, ali i dalje dovoljan za stvaranje šampiona. Tu je i pobednički mentalitet. On se u vaterpolu prenosi sa kolena na koleno. Svaka nova generacija stasava sa svešću da igra u zemlji koja je svetska velesila u ovom sportu. Posebno u reprezentacijama. Taj amanet šampionskih ambicija sam i ja svojevremeno preuzeo od starijih, pa ga sa saigračima preneo našim naslednicima, a oni ga polako ostavljaju mlađima od sebe. Čim staviš tu kapicu na glavu znaš da moraš uvek i svuda da „pucaš“ na medalje i ne samo to, znaš kako treba da se ponašaš. Od kadetske do najjače selekcije – iz prve ruke objašnjava jedan od najvećih vaterpolista sveta svih vremena, bivši trener dva najtrofejnija evropska kluba Partizana i Pro Reka, doskorašnji selektor juniorske reprezentacije i stalni stručni saradnik trofejnog Dejana Savića na klupi srpskog A tima Vladimir Vujasinović.

Međutim, svaka priča ima svoju tamniju stranu, a u slučaju jednog od naših najtrofejnijih kolektivnih sportova crni oblaci odavno kovitlaju nad njegovom sudbinom i opasno prete da mu pomrače budućnost.

– Na žalost, nisam naročiti optimista kada je u pitanju opstanak srpskog vaterpola kao vrhunskog sporta. Ima nekih nagoveštaja pozitivnog preokreta u njegovom tretmanu, ali bojim se kulminacije višegodišnjih problema, ako ne dođe do toga. Mnogo nas je nevolja snašlo, ali dve su goruće. To su termini za treninge na bazenima, pri čemu više mislim na našu bazu – Beograd nego na manja mesta, gde su te stvari bolje regulisane, i više od svega masovan odliv vaterpolista i njihovih trenera. Ovaj drugi me posebno brine, jer je mnogo lakše napraviti dobrog igrača nego stručnjaka, od čijeg znanja zavisi njegovo oblikovanje. Evo vam dva podatka za ilustraciju. Od 13 reprezentativaca iz generacije 1996, koji su igrali 2013. godine igrali Evropsko prvenstvo u svom uzrastu, danas samo trojica nisu otišla u inostranstvo. Poražavajuće je i to što smo na poslednjim Azijskim igrama imali petoricu naših ljudi na selektorskim pozicijama. Da, „pokriveni“ smo do 2024. godine, ali šta će biti s reprezentacijom posle toga?

Rešenja postoje, drugi ih već primenjuju, i nisu tako skupa, kao što se misli.

– Bogate zemlje su prepoznale ulogu malih sportova, pogotovo trofejnih, pa ih na razne načine potpomažu. Naš večiti rival Mađarska ne ulaže samo u klubove nego i direktno u škole, gde pravi primarnu selekciju i finansira razvoj najvećih talenata. Španija i Francuska imaju nacionalne sportske centre, gde okupljaju najperspektivnije klince, a ovi u dobrim uslovima samo treniraju, uče i spavaju. Australija radi na sličan način… Kod nas su te stvari previše prepuštene klubovima, a oni grcaju u finansijskim problemima – priča ono što je sam video i čuo „beli vaterpolo DŽordan“, kako ga je svojevremeno „krstio“ jedan italijanski novinar, a mi dodajemo da bi samo od državnog pokrivanja dela dugova FK Crvena zvezda i FK Partizan ceo vaterpolo u Srbiji mogao godinama da živi.

Dejan Stevović, najiskusniji i najuticajniji vaterpolo novinar u Srbiji pa i šire, svedočio je svim uspesima „delfina“ poslednjih decenija, pa kao poznavalac materije ima spisak faktora trofejnog samoodržanja ovog vodenog sporta.

– Osnovna stvar koja sve ovo vreme drži vaterpolo na tako vrhunskom nivou jeste nastavak sistema rada iz vremena SFRJ, zahvaljujući čemu se preživljene one odvratne sankcije. Za razliku od ostalih sportova on je iz tog teškog perioda izašao s generacijom selektiranom u velikoj Jugoslaviji, čiji su se razvoj i vrhunac desili u periodu od 1997. do 2008. godine. I aktuelna reprezentacija je posledica te metodologije, na kojoj je posebno insistirao Nenad Manojlović, isprva selektor A tima a posle glavni čovek u Savezu. Održala nas je i jaka Crna Gora, odnosno rivalstvo Partizana i Jadrana i(li) Crvene zvezde i Primorca. Nisu slučajno te dve zemlje samo dva leta posle raspada zajedničke zemlje igrale u finalu Evropskog prvenstva. To vreme nam je dalo i odlične trenere poput Petra Porobića, Nebojše Novoselca, Dejana Jovovića, Dejana Udovičića i, kasnije, njegovog imenjaka Savić. Poslednja dvojica su donela pregršt medalja Srbiji, svaki na svoj način. Udovičić je veliki stručnjak, a Savić je prvo bio veliki igrač pa postao trener čije su ideje i potezi uvek korak ispred ostalih selektora. Recimo, kada sam video koga sve vodi na prošli Svetski kup pitao sam ga da li se ti momci međusobno poznaju, a vratili su se za zlatnom medaljom. I ova bronza podmlađenog sastava potvrđuje da zna zašto, kako i kada nešto radi. Naravno, bitan je mentalni sklop reprezentativaca. Prva generacija posle sankcija bila je skup vrhunskih „prvih violina“, čiji ego im nije dozvolio da uzmu sve što treba i što su mogli, dok je druga društvo savršenih majstora na svojim instrumentima, s mnogo velikih hitova iz svoje produkcije. Najpoznatiji je „osvojili smo sve“.

Međutim, urednika Sportskog žurnala, kao i Vujasinovića, muči budućnost srpskog vaterpola.

– Sve će ostati u redu ako se sačuva i unapredi postojeći sistem rada, pod uslovom da vaterpolo, zajedno sa košarkom i odbojkom, najzad dobije status nacionalnog sporta i sve pripadajuće beneficije, Beograd još dva bazena, a klubovi ambijent za normalno funkcionisanje – jasan je naš sagovornik, inače zadovoljan što su intervencijom države izmireni dugovi Vaterpolo saveza Srbije, čiji je krajnji cilj u tekućem olimpijskom ciklusu odbrana titule sa OI 2016.

Sva takmičenja do Tokija biće samo usputna stanica, ali kako srpski vaterpolisti uvek i svuda žele da idu do kraja teško je čak i zamisliti da nam do tada neće dati još mnogo razloga za divljenje. Posle, šta nam bog da.

12 godina, 34 medalje

* Olimpijske igre

zlato 1

bronza 2

* Svetsko prvenstvo

zlato 2

srebro 1

bronza 1

* Evropsko prvenstvo

zlato 5

srebro 1

bronza 1

* Svetska liga

zlato 10

bronza 1

* Univerzijada

zlato 1

bronza 2

* Svetski kup

zlato 3

bronza 1

* Mediteranske igre

zlato 2

Gavril Subotić: Veliki potencijal

– Siguran sam da ovaj tim ima veliki potencijal. Vreme je na našoj strani i jedva čekam da ponovo dobijemo šansu – reči su najefikasnijeg aktera FINA kupa 2018. Gavrila Subotića (17), inače jednog od čak osmorice novajlija u A selekciji u odnosu na nedavni šampionat Evrope u Barseloni, odakle se Srbija vratila kao novi kontinentalni vladar.