Dugo čekana “desetka”

Ali nije preterivanje ako se kaže da najbolja fudbalska reprezentacija Srbije ne bi bila prva u D grupi, na polovini kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, da nema strelca i pakera golova kalibra Dušana Tadića.

S četiri svoja pogotka i sedam nameštenih drugima (Orlovi ih dali ukupno 12), dvadesetosmogodišnji ofanzivni vezista nije samo prvi na listi najkorisnijih igrača posle pet kola, čak ispred jednog Kristijana Ronalda (9 golova, 0 asistencija, 4 meča), Tomasa Milera (4/4/4) ili Roberta Levandovskog (7/0/4), već pojedinac oko koga se sve vrti na terenu, od početka selektorske ere Slavoljuba Muslina. Kao kada je gradio ili završavao akcije bivših klubova Vojvodine, Groningena i Tventea, odnosno to sada čini u Sautemptonu, kada dobije minutažu primerenu njegovim kvalitetima i mogućnostima. Jer, ima sve adute fudbalske „desetke“ i nemilosrdno ih koristi u „obračunima“ sa rivalima u borbi za Mundijal.

NJegovim prethodnicima u ulozi glavnog kreatora nacionalnog tima igre uvek je nešto nedostajalo. Ako su imali teško čitljiv dribling onda im (centar)šut nije bio dovoljno raznovrstan ili precizan, ako su baratali s oba ova „oružja“ onda su se prečesto gušili u sebičnosti ili se, pak, krili od lopte kada je trebalo biti hrabriji od ostalih. Birali pozicije u veznom redu ili saigrače. Pravili razliku između tzv. malih i velikih protivnika, glumili zvezde na igralištu, u svlačionici i u javnosti. Momak iz Bačke Topole je opozit svim „već viđenim“ naslednicima poslednjeg autentičnog reprezentativnog mastermajnda našeg fudbala Dragana Stojkovića Piksija. Čak i kada mu ne ide sve od ruke ili barem ne od prvog minuta, ovaj fenomenalni čitač fudbalske igre, pre ili kasnije, smisli kako da reši utakmicu, a drugima preostaje da isprate njegovo pametno kretanje i lucidne ideje, podmetnu nogu ili glavu na njegova proigravanja po zemlji i iz vazduha ili se jednostavno poklone Dućinim „hicima“ u centar mete.

Uz sve to Muslinov najjači štih u mundijalskom špilu karata uživa u fudbalu, igra ga opušteno i s lakoćom. Zato što iskusni stručnjak od prvog dana zna šta i ako s njim. Radomir Antić ga je uveo u „svet odraslih“, Siniša MIhajlović ga na mahove gurao u „vatru“, Dik Advokat ignorisao njegov ogroman potencijal, Radovan Ćurčić ga odbacio kao ružno pače, (samo)ubilački insistirajući na nekim drugim pohabanim rešenjima, LJubinko Drulović čekao trenutak kada će ga promovisati u „dirigenta“, a Muslin ga oslobodio viška obaveza u odbrani i dao maksimalnu slobodu u napadu. Podigavši mu lestvicu (zdravog) samopouzdanja na najvišu visinu. Tadić više ne misli za sebe da ume i može mnogo, kao u vreme dok je žario i palio Holandijom, mudro izbegavši zamku brzih transfera iz uboge srpske Superlige u neki od top evropskih klubova. On sada to zna i stalno dokazuje, kao lav, gladan ličnog i timskog napretka i uspeha.

Navijači sve to vide i ne ustručavaju se od izliva divljenja. Isti oni što su do juče bežali od stadiona kao đavo od krsta ili na utakmice dolazili samo da bi ispalili šaržer uvreda na račun loše vođenih, pogubljenih i umišljenih veličina, sada kupuju karte za mečeve reprezentacije ubeđeni da će Orlovi najzad dobaciti do nekog velikog takmičenja, a glavnog u tom jatu, Tadića, ovacijama dočekuju i ispraćaju s terena.

Bez dlake na jeziku

Tadić je mirnog, vojvođanskog karaktera, ali ne spušta glavu pred trenerima, kada misli da je u pravu. Mnogi su mu s pravom zamerili kada je pre par godina, nezadovoljan tretmanom u reprezentaciji postavio ultimatum „Ćurčić ili ja“, jer je tim uvek iznad pojedinca, makar mu bila učinjena nepravda, kao njemu, a vreme potvrdilo da je tadašnji selektor bio nedorastao zadatku. Poslednji prilog takvom samopoštovanju i britkosti jezika je medijska kritika Kloda Pauela, zbog prakse trenera Sautemptona da ga izvodi u ranoj fazi drugog poluvremena. Iako su s njim na terenu (do poslednjeg minuta) Sveci uspešniji nego obrnuto.

Mesijev i Ozilov pratilac

Asistencije su Tadićevo srednje ime, pa ne čudi što je sezonu 2010/2011, završio kao treći paker Evrope, sa 22 nameštena gola, tik iza Lionela Mesija (25) i Mesuta Ozila. Inače, zvanično najbolji igrač Eredivizije 2012. godine, na svakom debiju u inostranim ekipama (Groningen, Tvente, Sautempton) završio je među strelcima i(li) asistentima.