Duh iz čarobnog sela

Sa malim izuzetkom onog davno istrošenog Kubertenovog pravila – Nije važno pobediti, važno je učestvovati. Da se ne lažemo, to je samo skoro tačno. Ili uopšte. U slučaju Đokovića nimalo.

Jeste da su olimpijci na neki način glavni glumci u visokobudžetnoj sapunici koju snimaju i prenose moćne televizijske kuće i finansiraju kompanije snažnije od mnogih država, ali olimpijski duh nije koka-kolin Deda Mraz i njega zaista srećete i osećate na Igrama. Stvaran je. Pitanje je samo na koji način ćete ga pozvati. Protrljate loptu, ili reket, grb na dresu, novinarsku beležnicu ili kompjutersku tastaturu… I on se prikaže. „Imate pravo na tri želje“, ne menja nastup ni uvodnu rečenicu duh bez obzira na olimpijski tim pred kojim se pojavi.

Ovi naši na brzinu ispucaše sve tri, nikome na pamet da padne da poželi nešto za Đokovića. Rezonuju valjda da on ima sve i da je jači i od samog duha.

Trebalo je da ga se sete.

Priča može da bude i drugačija. Možda se zapravo desilo to da srpski olimpijci nisu bili sebični kad su protrljali loptu, grb ili već šta, nego da su u baš tom trenutku u selu ugledali Novaka pa pomisliše valjda – evo ga olimpijski duh a ne videše ništa čudno u tome što je isti Đoković. „On je naš podstrek“, „Motiviše nas“, „Njegovo prisustvo u selu nam mnogo znači“, govorili su o olimpijskom duhu, a mislili na Novaka. Ili obratno.

Onda su krenule želje – daj savet, daj jedan selfi, daj intervju… Duh ih je sve ispunio. I sad, šta radiš kad ga posle samo dva dana potpuno potrošiš. Da li imaš pravo da zoveš novog?

U olimpijskom pravilniku ne piše. Valjda se to još nije desilo. Možda bi zbog srpskog tima trebalo da se usvoji amandman, jer on neporecivo u Riju više nema duha…