Dušan Domović Bulut: Iz dvorišta na svetsku scenu

Način na koji je zajedno sa drugarima iz kraja Markom Savićem i Markom Žderom došao do evropskog i svetskog vrha sadrži dovoljno materijala za jednu fantastičnu holivudsku priču, međutim, s obzirom na to da ulični basket za njih predstavlja čitavu životnu filozofiju, specifičnu subkulturu koja se prožima i na muziku, modu, generalno umetnost, verovatno bi više voleli da takav film režira Vim Venders, nego Stiven Spilberg.

Dušan Domović Bulut danas važi za najboljeg basketaša na svetu; gotovo da nema klupskog ili reprezentativnog turnira, a da ga nije obeležio driblinzima, fintama, dodavanjima ili pobedonosnim koševima uz zvuk sirene.

Godinu 2019. pamtiće po osvojenom Evropskom prvenstvu, obezbeđenom učešću na Olimpijskim igrama u Tokiju, na kojima će basket 3×3 prvi put biti promovisan kao olimpijski sport, ali i priznanjima za najspektakularnijeg basketaša sveta, kao i dobitnika specijalne nagrade Košarkaškog saveza Srbije koji ga je svrstao uz rame kalendarski najboljeg košarkaša Bogdana Bogdanovića i košarkašice Sonje Petrović.

– Super je osećaj; kada krenete ovim putem kojim smo krenuli moja ekipa iz kraja i ja, i na kraju se nađete na postolju gde su Bogdan Bogdanović i Sonja Petrović zaista morate biti ponosni – presrećno je Dušan Domović Bulut prokomentarisao poslednje priznanje.

* Priča vaše ekipe iz kraja, zapravo je jedna od milion sličnih u Srbiji, međutim vi ste uspeli da je predstavite svetu, tako da je ona poslednjih godina pravi bestseler.

– Kad smo kretali sa profesionalnim bavljenjem basketa, 3×3 je bio daleko od bilo kakve olimpijske priče. Mi nismo ni razmišljali o tome da se bavimo basketom zbog neke Olimpijade ili nečeg sličnog. Sve smo činili vođeni ljubavlju prema ovom sportu. Nismo znali u to vreme da radimo bilo šta istorijsko ili revolucionarno… Ovaj sport je daleko više od borbe za medalju na Olimpijadi; to je ulična subkultura i taj sistem vrednosti mora više da se poštuje.

* Da li ste mogli da pretpostavite da će vaša ekipa iz kraja: Marko Savić, Marko Ždero i vi i posle dve decenije biti kompetitivna na najvišem svetskom nivou?

– Naša najveća sreća je što smo preneli naš način igre i mentalitet iz dvorišta na svetsku scenu. To mi je nešto fenomenalno; taj početak koji smo imali, a i dalje smo svi na okupu.

* Vas trojica činili ste i deo reprezentacije koja je 2019. postala prvak Evrope. Kako biste generalno ocenili prethodnu takmičarsku godinu?

– Sezona je bila turbulentna, ali smo ta neka tri najvažnija cilja uspeli da ostvarimo: odbrana zlata na Evropskom prvenstvu, kvalifikovanje na Olimpijske igre u Tokiju i da odbranimo klupsku svetsku titulu. Na ostalim poljima smo mogli više, ustvari znamo da smo mogli bolje.

* Videli smo na Evropskom prvenstvu da su Francuzi i Letonci najveći konkurenti Srbije, koga još, osim Amerikanaca, vidite za najveće rivale na Olimpiijadi u Tokiju?

– Biće dva kvalifikaciona turnira i na njima će po dve ekipe izboriti učešće na Olimpijadi. Mislim da će upravo te četiri ekipe i biti naši najveći konkurenti. To su sigurno Litvanija, Letonija, Amerika, Holandija, Slovenija… Specifičan je sport, to su većinom 3×3 profesionalci; priča se, međutim, da će Mađari i Holanđani uzimati neke pet na pet igrače, ali mislim da je takva opcija mnogo bolja za nas. Naše iskustvo i naš stil igre mnogo manje odgovara profesionalnim košarkašima.

* Kad igrači sa pet na pet pređu na 3×3 kako se snalaze, koje segmente najteže savlađuju?

– Potreban im je jedan period adaptacije; niko od njih nije loš basketaš, kao što je većina basketaša sasvim dobra i u košarci, međutim basket je drugačija igra, drugačija je, recimo, vrsta kondicije, pravila su specifična, sistem igre je potpuno nešto suprotno od košarke. Koliko god talenata da imate, vi u stvari funkcionišete kao jedan tim.

* Na poslednjim masters turnirima javnost je imala mogućnost da se uveri u kvalitet ekipa od kojih bi mogla da bude sačinjena reprezentacija SAD u Tokiju. Čini se da sve više prihvataju 3×3 basket po pravilima FIBA.

– NJujork Harlem, Prinston su od ove godine postali profesionalci, malo su se više posvetili sportu, ali opet, i oni su morali da prođu kroz taj jedan period adaptacije. Do pre tri-četiri godine niko ih a nije ni zapamtio, međutim oba tima su tu već pet-šest godina. Ove sezone su već imali daleko bolje rezultate i javnosti su odmah postali zanimljiviji. Mislim da ima i boljih i lošijih ekipa od njih. Videćemo ko će od njih doći u Tokio. Mišljenja sam da kada igramo najbolje, kada smo na vrhuncu forme, da nam niko ništa ne može.

* Da li vam je možda malo krivo što je 3×3 basket postao profesionalan sport kada ste vi, barem po godinama (Domović Bulut rođen je 1985), negde ipak na zalasku karijere?

– Ne, mislim da smo imali veliku sreću da kada smo krenuli da se bavimo ovim sportom, da smo bili u savršenim godinama. Mi smo i dalje u savršenim godinama i zaista je dobro što je baš u tom nekom periodu basket 3×3 postao profesionalan sport.

* Koliko dugo sebe još vidite u ovom veoma napornom sportu, ne samo u fizičkom, odnosno kondicionom smislu, već treba uzeti u obzir i putovanja s kraja na kraj sveta?

– Dokle god glava bude mogla, verujem da će telo biti u stanju da sve to isprati. I dalje se osećam odlično, na godine gledam kao na brojke, nemam problema ni sa čim. Još uvek sam spreman za treninge, nadmetanje, i mislim da dokle god bude bilo tako neću imati nikakvih poteškoća ili iskušenja.

* Mnogi od vaših poteza često su na „naslovnicama“ FIBA sajta, proglašavani za najlepše poteze kola, pa čak i sezone.

– Dok sam odrastao u Novom Sadu, u mom kraju bila su dva terena; na jednom su igrali stariji i bolji, a na drugom klinci. Da bi me uopšte pozvali na teren na kome su igrali stariji, treba da zapadneš nekom za oko. Veoma mi je drago što taj stil igre i dalje gajim. Navijači su jako važni za razvoij sporta; uvek sam igrao na način da ne uživaju samo moji saigrači i ja, već i svi ti ljudi koji to gledaju.

* Od kojih igrača ste te finte „skidali“?

– Alen Ajvesron i DŽejson Vilijams, sigurno. Voleo sam i način igre Stefona Marberija, pogotovo finte iz driblinga. Provodio sam sate i sate na terenima da bi te finte zaživele i bile sprovodive. Zapravo, nisu u pitanju sati, već godine i godine.

* Nebrojano puta turnire ste osvojali vašim odlučujućim košem, šutem iz driblinga unazad, najčešće iz desnog. Iako svi znaju ša ćete uraditi, u 90 odsto situacija pogađali ste i to preko ruke.

– Takav šut se ne brani (smeh)….To je stvar vežbe, iz tolikog vežbanja dolazite i do velikog samopouzdanja i sigurnosti. Izveli ste ga pre toga milion puta, tako da treme nema. Pre nego što se odlučim za taj potez čitam reakciju čuvara. Volim to što sam svestran, što mogu da šutnem trojku, da prodrem, vratim nazad i da bacim pas… Igram instiktivno i to je najbolji način.

* Kako se uopšte bira ekipa koja će činiti reprezentaciju Srbije, recimo za Olimpijske igre u Tokiju?

To morate da pitate ljude iz Saveza. Postoje selektori i treneri koji biraju, ali vodeći se određenim kriterijumima. Imamo komunikaciju sa njima; konsultujemo se, ali je krajnja odluka na njima.

* Kakva su vam očekivanja na Olimpijadi u Tokiju?

– Smatram da je negde zapisano da se mi vratimo sa zlatnom medaljom. To bi bio zatvoren krug našeg bavljenja basketom na profesionalnom nivou.

Srešćemo se „Big 3“ i ja

* Da li vam je i dalje žao što niste zaigrali u američkoj ligi 3×3 gde nastupaju nekada vrhunski NBA igrači (Rašard Luis, DŽo DŽonson….). Iako ste prošle sezone bili izabrani na njihovom draftu, odličili ste da poslušate indirektne savete iz FIBA i da se zahvalite na pozivu koji vam je stigao iz Amerike.

– Ostaje žal za time, sigurno, međutim kada vidim šta smo uradili kao ekipa; od momenta kada smo pre dve-tri godine postali deo olimpijske porodice; dobili šansu da učestvujemo u Tokiju, pitanje je da li ćemo i na narednoj 2024. nekako dobijam satisfakciju. I dalje verujem da će se putevi „Big 3“ lige i moji ukrstiti u godinama koje dolaze.

Iz Alkatraza u orbitu

* Prvi ste osvajač čuvenog Red Bul turnira 1×1 koji nažalost više ne postoji u toj formi. Kao šampion, dobili ste mogućnost da se u u čuvenom zatvoru Alkatraz nadmećete sa najboljim američkim basketašima. Po čemu pamtite boravak u San Francisku?

– Te godine sam odličio da definitivno hoću da se bavim uličnim basketom. Oduvek me je basket više privlačio nego organizovana košarka, taj mentalitet, stav i način života uličnog basketaša. Osvajanje tog Red Bul turnira omogućilo mi je da upoznam ljude koji su činili organizacijsku mrežu turnira 3×3 po čitavom svetu. Uprkos većinskom mišljenju, samo takmičenje u Alkatrazu u suštini je bilo jedno totalno neatraktivno dešavanje, ali je bilo dobro za mene jer me je izbacilo na površinu; pre tog takmičenja svi smo mi bili negde ispod radara.