INTERVJU Dušan Mandić: Zašto je vaterpolo div imao najtežu godinu u životu?

Ponovo će biti veliki adut i oslonac državnog tima, a u 2024. su sva tri velika takmičenja: Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj već iza Nove godine, Svetski šampionat u Dohi odmah u februaru i Letnje olimpijske igre u Parizu na vrhu izazova.

U novogodišnjem intervjuu za Danas Dušan Mandić govori o iskušenjima kroz koja je prošao u godini za nama, a s vedrim pogledom u najskoriju budućnost.

U 2023. s gorčinom ste se usred sezone razišli s Novim Beogradom, a selektora ste obavestili da i zbog toga niste psihofizički spremni da se stavite na raspolaganje reprezentaciji ni za Svetsko prvenstvo u Japanu. Objasnite nam šta se desilo između Vas i srpskog prvaka, evropskog vicešampiona. Da li žalite što niste bili deo državnog tima koji je u Fukuoki zauzeo iznenađujuće dobro četvrto mesto?

Iza mene je definitivno najteža godina u karijeri, a mogu slobodno da kažem i u životu jer je i moja porodica sa mnom prolazila kroz sve to. Agonija je trajala više meseci. Javnost sam putem objave na svom Instagram profilu obavestio o tome. Sa ove distance smatram da mi je ta situacija kroz koju sam prolazio jedno veliko životno iskustvo, mnoge maske su pale, pojedinci su dokazali da su spremni na sve, pa i da rade mimo svih pravila, zarad svog opstanka. Drago mi je da više nisam deo tog kluba. S obzirom na to kroz kakvu torturu sam prošao tih par meseci, i kao igrač i kao čovek, bilo je sasvim očekivano i opravdano da propustim predstojeće reprezentativno okupljanje.

Vraćate se u reprezentaciju za sledeće akcije?

Deset godina sam igrao sa generacijom igrača koji su napustili reprezentaciju pa ne čudi činjenica da sam glavom i srcem bliži njima. Po godinama se ipak mnogo više uklapam u sadašnji sastav, tako da ću još neko vreme biti deo tima.

Već 4. januara počinje Evropsko prvenstvo koje će se umesto u Tel Avivu zbog ratnih prilika u Izraelu igrati u Dubrovniku i Zagrebu. Šta očekujete?

Treba nam vremena da se uigramo. Tim je sastavljen od dosta mladih igrača željnih dokazivanja, tako da je potrebno da prođe vreme kako bi se stvorila hemija I pobednički duh.

Srbija je i sa Vama u timu dvostruki uzastopni olimpijski pobednik. Ima li se snage da se još jednom ostane na Olimpu?

Olimpijske igre su vrhunac svakog sporta i naš glavni cilj 2024, ali idemo korak po korak. Prvo imamo Evropsko prvenstvo, a zatim i Svetsko prvenstvo u februaru.

Posle Novog Beograda prešli ste u Ferencvaroš, koji je predstavnik mađarske škole vaterpola, državni šampion. Da li ste zadovoljni izborom koji ste napravili prošlog leta?

Prvog dana od kako su mediji objavili da sam odstranjen iz kluba dobio sam ogromnu podršku inostranih trenera i igrača iveć tada je par klubova pokazalo zainteresovanost za nastavak moje karijere. Jedan od tih klubova bio je i Ferencvaroš. Trener Balaš Njeki se skoro svakodnevno interesovao za moju situaciju, davao mi podršku. Klub je pokazao veliko strpljenje tokom tih par meseci i razumevanje. Smatrao sam da je Ferencvaros pravi klub za nastavak moje karijere. Potrebne su mi bile jake utakmice, dobra liga i grad u kojem ćemo porodica i ja da budemo “mirne glave “. To je klub sa dugom tradicijom, veoma bogatom istorijom, sačinjen od skupa mađarskih reprezentativaca.

Koji su ciljevi Ferencvaroša u tekućoj sezoni?

Težimo i idemo ka tome da osvojimo sva takmičenja u kojima učestvujemo, a glavni fokus je na Evroligi.

Rođeni ste u Kotoru. Opišete nam Vaše detinjstvo i zašto ste se opredelili za vaterpolo?

Kao dete razvedenih roditelja, živeo sam na relaciji Kotor – Tivat. Detinjstvo mi je bilo ispunjeno svakodnevnim boravkom na moru, dakle kupanje, ronjenje, pecanje. Promenio sam nekoliko sportova, od jedrenja, džudoa, tenisa, pa sve do plivanja. Eh tada je i počela ljubav prema vaterpolu.

Otac ste dvoje dece. Koliko Vas je roditeljstvo promenilo?

To je jedna nova odgovornost. U suštini mi kažu da se nisam puno promenio osim što sada većinu svog slobodnog vremena provodim sa suprugom i decom i što sam umorniji nego pre.

Profesionalni sportista mora da se odrekne mnogo čega u privatnom životu zarad karijere. Koliko imate vremena za sebe i porodicu?

S obzirom na to da nam deca jako kasno idu na spavanje, često se desi da zaspim i pre njih, pogotovo ako smo u tom periodu jako trenirali. Šalu na stranu, desi se da nekada zaspe ranije, tako da tada supruga i ja imamo vremena za neki film, seriju, uz obavezno dobro crveno vino. Dok neko vreme za sebe najčešće imam tokom putovanja sa klubom, tada čitam knjige, igram karte sa saigračima…

Kada Vam se pomene vaterpolo reprezentacija Srbije, na koju utakmicu i uspeh prvo pomislite i zašto?

Imam nekoliko mnogo dragih utakmica kojih se rado sećam i prema kojima osećam posebnu emociju. Izdvojio bih finale Evropskog prvenstva u Beogradu 2016. u prepunoj Beogradskoj areni, finale Olimpijskih igara u Riju 2016., finale Svetske lige u Beogradu 2019. tokom nevremena, i jedina utakmica koja nije finalna, a izdvojio bih je – polufinale Olimpijskih igara protiv Španije u Tokiju 2021., jedan rolerkoster emocija.

Šta biste poželeli našim čitaocima u 2024. godini?

Vašim čitaocima bih u Novoj godini poželeo pre svega puno zdravlja, neke bolje dane gde će se vrednovati pravi kvaliteti i budućnost ispunjenu mirom i srećom.