Dva trenera, a nijedan trofej

Nisu crno-beli ni dve sezone pre toga uspevali da vrate titulu u Humsku 1, ali su barem čuvali premoć u nacionalnom Kupu i 2019. učestvovali u grupnoj fazi Ligi Evrope, da bi tokom prethodnih 12 meseci „parni valjak“ trokirao na svim poljima, klupska trofejna sala ostala pod ključem, a njegovi navijači tužni i besni zbog ostanka u debeloj senci mrske im komšinice Crvene zvezde, prečesto teško gledljivih partija svoje ekipe i dubokog minusa u kasi osvajača 27 šampionskih pehara i 16 Kup trofeja.

Od neverovatnog preticanja takmaca sa „Rajka Mitića“ u poslednjih deonicama prvenstvene trke u trenerskoj eri Marka Nikolića, crno-beli nisu više dovoljno jaka konkurencija timu iz Ljutice Bogdana, ma ko ga vodio odnosno nosio njegov dres.

Šta više, dešavalo se da ih razdvaja nekoliko superligaša, jer je Partizan postao laka meta i za „male“ klubove, potpuno izgubljen u prostoru, vremenu i raljama opšteg stanja u društvu da je sam sebe saplitao toliko redovno da ne može (više) neuspehe pravdati time da Crvena zvezda ima jaču podršku države i naklonost Fudbalskog saveza Srbije.

„U godini koja je za nama ostali smo bez trofeja, po zasluzi, rekao bih. Ostali smo to dužni i istoriji i veličini Partizana… Morate se takmičiti sa svešću i uverenjem da sve samo od vas zavisi i da ne tražite unapred opravdanje za neuspeh.

Fatalizam rađa malodušnost…“, tako se u pisanom obraćanju ekipi i stručnom štanu, na početku priprema za prolećni deo takmičarske 2020/2021. obratio predsednik Milorad Vučelić, mada baš on i njegova uprava godinama  najviše forsiraju teoriju da zvezdaš na čelu zemlje – Aleksandar Vučić čini sve da favorizuje crveno-bele.

Novi trener Aleksandar Stanojević je još na početku drugog mandata na mestu gde je uzeo tri trofeja i doneo jednu grupnu fazu Lige šampiona dao do znanja da se neće trošiti na raščlanjivanje „bočnih struja i vetrova“ i ne da je ostao pri tome, nego je pre neki dan javno konstatovao da Partizan nije ove sezone bio u nemilosti sudija (na primer).

Čak i da misli drugačije, uspeo je da skrene pažnju svojih izabranika sa onog na šta ne mogu da utiču na ono od čega žive, zajedno sa njim.

– Kao trener uvek verujem da možemo da osvojimo titulu, što tražim i od svojih igrača, ali ukoliko realno sagledamo situaciju, biće jako teško. Rival ima devet bodova više, u poslednje četiri godine je izgubio četiri utakmice, pa je teško očekivati da u naredna tri meseca izgubi isto toliko. Ipak, počeli smo da pobeđujemo u kontinuitetu i to je ono što mene raduje. Imamo bodovni zaostatak, igramo pod mnogo većim pritiskom zbog toga, ali mi se sviđa kako ekipa odgovara na to – izjavio je pre neki dan šef struke, koji nije uspeo da uparkira „parni valjak“ u LE, niti odmah zapuši rupe u igri, da bi tek s osam pobeda (u Superligi i Kupu, zajedno) u isto toliko uoči mečeva pre zimskih ferija pokazao da su se najzad „zapatila“ njegova formacijska, tehnička i kadrovska rešenja.

Nije se Partizan pod njegovom komandom pretvorio u kaznenu ekspediciju, pa deo navijača žali za lepršavim i efikasnim fudbalom u Miloševićevo doba, potkrade se i dalje neki lako primljen gol, ali su primetni povratak strpljenja i stabilnosti u kombinatorici crno-belih. Naročito u defanzivi.

Za njegov pojam, ovaj sastav ne mora da se pojačava tokom zime ili barem ne puno, čak i ako najplaćeniji dvojac Suma – Natho dobije ponude koje se ne odbijaju, a vreme će pokazati da li su (najkonstantniji ) Svetozar Marković, (najubojitiji) Takumo Asano, (najprijatnije iznenađenje) Igor Vujačić, (igrački najpotentniji) Miloš Jojić i ostali sposobni da uzmu Kup (izgubljen letos protiv Vojvodine), dočekaju završetak prvenstva sa što manjim minusom u odnosu na Zvezdu i, samo ćeifa radi, uzmu joj „meru“ u večitom derbiju.

Kada već ne mogu na tron, a više ni u Ligu Evrope, pošto su reorganizacija UEFA takmičenja i pad nacionalnog i klupskog koeficijenta učinili da prvak ide u LŠ, a ostali naši predstavnici u trećerazrednu Konferencijsku ligu, u boj sa klubovima slabije klase i za najmanje vredne premije.