Džaja za jednokratnu upotrebu: Zašto država po potrebi vadi legende iz fioke i valja ih po blatu?

Radikalnog zaokreta neće biti ni u političkoj agendi SNSaveza. Bivši ministar Branislav Nedimović postao je potpredsednik FSS, a na prvoj sednici Izvršnog odbora odlučeno je da će on menjati Dragana Džajića u slučaju da je ne daj bože ovaj bude sprečen da vodi Savez.

Radikalnog zaokreta neće biti ni po pitanju selektora Dragana Stojkovića Piksija. I to je dobro. Samo nije dobro kada novi predsednik Saveza kaže da on ostaje selektor „zato što ima važeći ugovor“, dok se javnost pita a da li ima i poverenje novog vrha FSS?

Radikalnog zaokreta neće biti ni u agendi gradnje novih stadiona, pošto je Džajić pohvalio državu da „ulaže koliko može“. Ni novi predsednik FSS neće se mešati u izbor lokacija i gradova koji će dobiti te nove stadione, pa će sve biti tamo gde se prst predsednika Srbije zaustavio na mapi dok je pokazivao na Pinku ili Hepiju ona mesta gde je lično odlučio da budu novi „hramovi fudbala“.

Tako će (pre)skupi Nacionalni stadion biti na „samo“ 20 kilometara od centra Beograda i na njemu će „A“ selekcija godišnje igrati od tri do šest utakmica. Ostale dane zvrjaće za marginalne događaje, što mu dođe kao hotel koji samo pet dana godišnje ima goste u punom kapacitetu (a i u tim danima je pitanje da li će biti ispunjen do poslednjeg mesta).

Ideju da se umesto u bezbednosnom i u smislu komfornosti prevaziđenih „Rajka Mitića“ i „JNA“ izgradi jedan stadion na kome će zajedno igrati reprezentacija, Crvena zvezda i Partizan niko ne sme ni da pomene. To je suviše praktičan predlog, na njemu se ne mogu ostvariti dovoljni finansijski marifetluci u vidu provizija za ugovaranje poslova.

Besmisao gradnje stadiona ogleda se i kroz Zaječar koji će dobiti objekat od preko 8.000 mesta iako mečeve Timoka gleda manje od 200 ljudi, a taj klub nikada nije bio ni nadomak Superlige. Jel može Dragan Džajić da se zakune da klubovi sa novim stadionima neće dekretom biti ugurani u Superligu kada predsednik jednog dana bude konstatovao da je uzalud pravio stadione ako će zvrjati prazni i ako na njima ne gostuju Zvezda i Partizan?

„Želim da ukinem klubaštvo koje dovodi do razvoja sitnih interesa i destrukcije“, takođe je jaka poruka Džajića. Ako bi stvarno prešao s reči na dela prvo bi morao da krene od Crvene zvezde u kojoj je Zvezdan Terzić veteran klupskog rata saopštenjima s Partizanom posle svake utakmice na kojoj mu se ne svidi rezultat (bilo svoje ekipe, bilo crno-belih).

A da li Džaja zaista sme da proba da zauzda pulena onih koji su ga izvukli iz penzije samo da bi izigravao kontralegendu Nemanji Vidiću? Terza bi mogao da mu odgovori da je jedina razlika između njih dvojice u tome što su bivšeg direktora Zvezde već abolirali, dok sadašnji još čeka na amnestiju u sudskom postupku koji juriša ka zastarelosti.

A razlike ima – i te kakve. Džaja je fudbalsku istoriju Jugoslavije ispisao prvo kao fudbaler, a potom i kao rukovodilac koji je sa Zvezdom napravio nešto što većina čitalaca ovog teksta za života neće videti ponovo.

Šteta je što ova država ne želi da pusti legende da ostanu tamo gde jesu, nego ih valja po blatu zbog sopstvenih dnevno političkih potreba. Ni u tome izgleda uskoro, da citiramo Džaju – „nema radikalnog zaokreta“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.