Eden Azar iskreno o svom hedonizmu: Voleo sam pivo, lako bih nabacio pet kilograma, slomio me kovid

Slovio je za jednog od najboljih fudbalera današnjice dok je nastupao u Čelsiju. Sa tim oreolom stigao je u Madrid.

U Realu su sa punim pravom očekivali da će „puštati kišu“ na terenima širom Pirinejskog poluostrva, međutim tokom mandata u „kraljevskom klubu“ mahom je vreme provodio oporavljajući se od brojnih povreda.

Nažalost, zbog brojinih turbulencija kroz koje je prolazio u Realu, prošlog leta je odlučio da se penzioniše u 32. godini života.

Kao fudbalski penzioner, danas realnije sagledava razloge zbog kojih nije napravio dodatni iskorak ka klasi vanserijskih fudbalera, što je sigurno mogao da učini, na osnovu svojih fudbalskih kvaliteta.

Gostujući kod Džona Obija Mikela, svog nekadašnjeg saigrača u Čelsiju, samokritično je pričao o razlozima dobranog mučenja tokom boravka u Realu.

Prečeste povrede u kombinaciji sa njegovim hedonizmom dovele su do toga da je imao stomačić poput nekog rekreativca.

– Svakog leta nabacivao sam četiri ili pet kilograma. Razmišljao sam: dajem toliko sebe u tih 10 meseci sezone, telo ti je na najvišem nivou, ljudi te šutiraju, tako da je tvoje slobodno vreme – tvoje slobodno vreme. Uživao sam sa porodicom, išao na plažu, uopšte nisam trenirao jedno tri ili četiri nedelje. Radio sam sve što sam voleo, i nije dolazilo u obzir da je neko mogao da me natera da potrčim.

Azar smatra da je takav njegov pristup bio sasvim uredu, s obzirom na to kakav je život vodio tokom sezone.

– Ako pogledate celu moju karijeru, prvi mesec sezone mi je uveo bio tek početak, zagrevanje, ali u septembru i oktobru bih leteo. Samo mi je bilo potrebno vreme da telo i um uposlim na najbolji način. Tako da jeste, to je tačno, posle odmora sam uvek dolazio sa pet kilograma viška, znao sam to i tada.

Nekadašnjeg reprezentativca Belgije u velikoj meri koštalo je to što je bio pravi gurman i hedonista i što nije umeo da odoli izazovima.

– Volim da provodim vreme sa porodicom i prijateljima. Pojedem i ono što mi nije po ukusu. Dalje, Belgijanac sam, tamo volimo pivo i pravimo najbolja piva na svetu. Nije da sam pio svaki dan, nisam, ali ponekad posle dobre utakmice, jedno ili dva baš prijaju.

Dok je nastupao u Čelsiju, Azar je dokazao da i sa takvim navikama igrač može da postiže vrhunske rezultate, međutim pandemija korona virusa uslovila je da njegovo telo toliko nazaduje da više nikada nije uspeo da se vrati u pređašnje stanje.

– Nisam imao sreće tada. Bio sam u Dalasu da operišem članak, onda sam se vratio u Madrid i izbije kovid. Dva i po meseca kovida, ja sam kod kuće, bez fiziotereapeuta da sa njim radim rehabilitaciju. Sve sam radio sam. Da sam mogao nešto da promenim doveo bih fizioterapeuta. Bio mi je neophodan, jer sam želeo da opet igram na najvišem nivou… Ovako, kad je sve prošlo, kad sam se vratio na teren… Gurao sam telo do limita, ali članaka jednostavno nije bio isti. Te sezone sam izlomio sve.

Od ljubavi do mržnje kod Kontea

Trenerima nije bilo jednostavno da sarađuju sa Azarom, naročito jer je bio veoma specifičan na samim treninzima. Nije bio radoholik, a to se brojnim stručnjacima nije dopadalo.

Pravu dihotomiju u odnosima imao je sa Antoniom Konteom u Čelsiju. Radio je sa brojnim vrhunskim stručnjacima poput Žozea Murinja, Karla Anćelotija, Mauricija Sarija, ali je posebno izdvojio zahtevnog Italijana.

– Kod Kontea sam ubedljivo najbolje igrao. Nije tačno da nisam voleo da treniram pod njegovim nadzorom, ali jeste bila istina da je subota bila moj dan. Cele nedelje su bili treninzi. Samo sam subotu voleo. Izašao bih malo da uživam, morao sam. Znao sam: već od sutra opet treninzi. To je bilo mojih 90 minuta uživanja. Moram nešto da radim. Ostatak nedelje prolazio je u radu, treninzima koji su konstantno prekidani zbog taktičke analize: ‘Ne, ovo mormao ovako’. Subota je bila najbolji dan.

Tokom fenomenalne karijere igrao je sa vanserijskim fudbalerima. Svakodnevno je u Realu radio sa Lukom Modrićem, Tonijem Krosom… ipak, Azar u kontekstu talenta izdvaja svog vršnjaka kojeg malo koji poznavalac fudbalskih prilika uopšte i može da se seti.

– U Realu sam igrao sa najboljima na svetu. Luka Modrić, Karim Benzema, to je vrh liste. Kad kažeš Kevin de Brujne, i on je na vrhu liste. Frenk Lampard, Huan Mata, sve je to sam vrh. Ali jedini zbog kojeg sam ja rekao ‘vau’ je Gel Kakuta. Pitao si me ko je najveći talenat, e pa Kakuta je bio broj jedan, ubedljivo. Talenat, čoveče, ‘vau – zadrhtala je vilica Azaru dok je govorio o svom vršnjaku kojeg poznaje još iz dečačkih dana.

– Igrali smo dosta u Francuskoj, ja u Lilu, on u Lansu. Derbi je, na severu Francuske. Dobijali smo svaku utakmicu, sa 5:0 ili 6:0. Ja uvek najbolji igrač utakmice. Ali svaki meč koji bismo igrali kad je on bio na drugoj strani, gubili bismo. On je najbolji igrač utakmice. Najbolji. To je bilo normalno. Sad je to lako reći, ali prerano je otišao u Čelsi. Imao je 16 godina, to je preveliki korak – podsetio je Azar javnost na greške koje prave premladi fudbaleri kada neretko na nagovor menadžera odlučuju da pređu u daleko suroviju sredinu u kojoj je konkurencija prevelika.

Kakuta je profesionalnu karijeru razvio do solidnih dimenzija godinama kasnije u Lansu i Emijenu.