Eksperiment kad mu vreme nije i zašto Srbija tapka u mestu pod selektorom Draganom Stojkovićem?

Vreme prolazi, kontinentalni šampionat je na vidiku, a fudbaleri Srbije i dalje tapkaju u mestu.

Čini se da se posle Svetskog prvenstva u Kataru ništa značajnije nije promenilo u smislu kvaliteta igre, naprotiv, regresija je očigledna i veliko je pitanje kako će izabranici selektora Stojkovića izgledati u Nemačkoj.

Naravno, prijateljski meč protiv Austrije ne mora da bude reper, ali ako se u obzir uzme da će kapiten Tadić i saigrači još u subotu u Švedskoj imati poslednju ozbiljniju proveru pred start takmičenja 14. juna, onda razloga za brigu kompletnog stručnog štaba i te kako ima.

Uostalom, nije selektor Stojković bezrazložno sinoć otkrio da je zajedno sa pomoćnicima čitavu noć posvetio analizi utakmice sa Austrijom, baveći se verovanto i svojim propustima u smislu taktike i podeljenih zadataka igračima.

Propali eksperiment sa četvoricom u poslednjoj liniji

U toku selektorskog mandata Dragan Stojković neretko ostavlja utisak stručnjaka koji je spreman da se inati sa javnošću u svojoj zemlji, pa makar to bilo i na štetu same reprezentacije.

I mada je posle prijateljskih utakmica sa Rusijom i Kiprom izgledalo da je ideja sa četvoricom u poslednjoj liniji neprimenjiva na terenu, što negde pokazuje i spisak za Euro sa samo jednim bekom u vidu Filipa Mladenovića, bez i jedne opcije na suprotnoj strani (u smislu klasičnog desnog beka) selektor je protiv Austrije napravio eksperiment koji je unapred bio osuđen na propast.

Naime, izveo je formaciju sa četvoricom u poslednjoj liniji, na način da su štoperi Spajić i Pavlović igrali na mestima bekova.

Svojevrsni „harakiri“ viđen je u samo prvih 15 minuta utakmice tokom kojih je Srbija delovala „obezglavljeno“ i toliko raštimovano da su dva primljena gola bila logična posledica svega viđenog.

U eri modernog fudbala, u kojem bekovi igraju toliko ofanzivno i učesvuju u kreaciji igre na protivničkoj polovini, izvesti startnih jedanaest sa štoperima na pozicijama bekova zaista je delovalo pomalo neozbiljno ma koliko, možda, selektor želeo da je bilo „vizionarski“.

Ni Spajić, a ni Pavlović sinoć u Beču nisu bili odgovorni za česta kašnjenja u pokrivanju spoljnih igrača Austrije Vebera i Vimera, odnosno planska dupliranja po bokovima na način da su Baumgartner i Šmid ulazili između linija našeg tima, pametno se ubacujući iza leđa naših štopera.

Za eksperiment selektora Stojkovića verovanto je potrebno vreme koje reprezentacija nema, a sigurno je uslovljeno i kolektivnom defanzivnom čvrstinom, s obzirom na to da sa štoperima na mestima bekova nijedna reprezentacija na svetu ne može da igra ofanzivan fudbal u visokom presingu na protivničkoj polovini.

Pokušao je kasnije tokom utakmice da se selektor Stojković iskupi pomeranjem Gudelja u vezni red, koji je, pak, delovao kompaktnije sa Ilićem u tandemu, ali to nije dovelo do toga da defanziva izgleda čvršće i uigranije.

Građenje igre misaona imenica

Reprezentacija Austrije spada u grupu reprezentacija koje mogu iznenaditi na Evropskom prvestvu, ali sigurno nisu u klasi vrhunskih selekcija. Uostalom, tokom istorije nastupa na kontinentalnom šampionatu samo je jednom izborila učešće u drugoj fazi.

Sinoć je trebalo da sa takvom reprezentacijom Srbije odigra jedan ravnopravan meč u kojem je trebalo da bude kadra da na delu primeni određene ofanzivne ideje, prevashodno u kontekstu građenja igre.

Nažalost, malo od toga je viđeno u prestonici Austrije, a znatno više bespotrebnog fizičkog trošenja igrača u manevru i poslednjoj liniji, dok je Vlahović većinu vremena proveo verovanto sa osećajem da je na nekom pustom ostrvu.

Iako „gricka“ treću godinu na selektorskoj klupi, utisak je da Stojković još uvek ne pronalazi način da zategne linije tima, definiše linije kretanja i implementira ofanzivne ideje tako da „orlovi“ budu reprezentacija koja će planski napadati, vršiti presing po izgubljenoj lopti i delovati stameno na protivničkom delu terena.

Vezni red reprezentacije Srbije neretko deluje kao da konstantno igra sa „igračem manje“, naročito u formaciji sa dvojicom napadača.

Ako se uzme u obzir da kapitenu Tadiću, kao ni Sergeju Milinkoviću Saviću brzina i defanziva nisu istaknutiji kvaliteti u fudbalskim arsenalima onda i ne čudi što su najčešće Gudelj, Maksimović, Ilić i Lukić  u srednjem delu veznog reda usamljeni, ostavljeni na cedilu da pokrivaju ogroman prostor koji je nemoguće zakrpiti, naročito u fazi defanzivne tranzicije.

Na nekih desetak dana do početka šampionata (14. jun) „orlovi“ izgledaju taktički nespremno, neuigrano i pre svega ofanzivno nemoćno.

Građenje igre iz poslednje linije kao da je nepostojeće za Tadića i saigrače, posebno u smislu organizovanih napada na protivničkoj polovini terena.

Ne bi bilo iznenađujuće da u Nemačkoj Srbija bude reprezentacija koja će se uporno braniti, „bežati“ od poseda lopte, koncentrišući se na stvaranje šansi uglavnom u fazi tranzicije i kontranapada.