El klasiko: Koren mržnje

Godina beše 1943. Dan 19. jun. Drugi svetski rat bio je u punom jeku. Barselonini fudbaleri sedeli su skrhani u svlačionici. Košmar. Neverica. Bes. Vrhunac poniženja. Ili još uvek nije…Preostalo je da se odigra još 45 minuta. Još poluvreme sramote. Moraće nazad na teren, tako je naredio  “uniformisani” uperenim pištoljem. Bar se tako priča…

U nameri da spasi državu diktator Francisko Franko težio je da svu vlast centralizuje i sakupi je u svojim rukama, tako što će ukinuti regionalne podele. Prvi su se na udaru našli Katalonici i Baskijci koji su sebe smatrali posebnim entitetom unutar Španije, pa su se okrenuli protiv režima, zalagali se za uspostavljanje španske republike umesto monarhije. Okliznuće „kraljevića“ u srcu Katalonije značio je na neki način politički poraz.

Navodno je Franko bio posebno osetljiv na El klasiko, a samo sportsko društvo Barselona predstavljalo je trn u oku režima iz perspektive onih koji su mu se oštro protivili.

Okidač incidenta u svlačionici bio je polufinalni okršaj u Kupu del Generalisimo. Dominantna Barsa u to vreme pobedila je Madriđane sa 3:0 u prvoj utakmici.

Na revanšu Barsinu delegaciju dočekao je uzavreo ambijent. Oko 20 hiljada neprijateljski raspoloženih navijača stvorilo je atmosferu linča koja je više ličila na prepun rimski Koloseum koji čeka borbu gladijatora.

Prethodno je u uglednom madridskom listu Marka koji je bio pod kontrolom režima objavljen tekst kojim su isprovocirane negativne emocije u narodu nakon debakla u severoistočnom delu zemlje. Gotovo da je zavladalo vandredno stanje u Madridu.

Prema mišljenju autora knjige “El Klasiko” Sida Lava taj meč je bio moment kada se Real demaskirao kao Frankov klub, mada nema dokaza za te tvrdnje, štaviše poznato je da je bio simpatizer njegovog gradskog rivala Atletika.

Nepodobna politička orijentacija koštala je života mladića i osnivača levičarskog sportskog magazina što je izazivalo dodatnu tenziju.

Uoči same utakmice šef državne bezbednosti Hoze Finat Eskriva posetio je igrače Barselone, te im je u ime vlade uputio par saveta. Igrači Barselone navodno nisu imali izbora – poslušali su i istrčali na teren znajući da im se sprema blamaža.

Golman Luis Miro tokom većeg dela meča nije stojao na golu, pošto su ka njemu sa tribina leteli  razni predmeti.

Golovi su padali kao kiša. Na poluvremenu je pisalo neverovatnih 8:0 u korist Reala. Na putu prema svlačionici Barsini fudbaleri nisu izustili nijednu, a nisu želeli ni da nastave meč i time daju legitimitet takvom porazu, sve dok Frankov ađutant nije navodno umarširao u svlačionicu naredivši da se vrate na teren i prisustvuju sopstvenoj fudbalskoj sahrani.

Utakmici se završila sa 11 golova u mreži Mira, a Barsa je postigla onaj „počasni“. Na semaforu je pisalo necerovatnih – 11:1!

Ostaje veliko pitanje koliko ima istine u navodima ljudi iz Barselona o zastrašivanju, pošto konfuziju unosi činjenica da je u finalu baskijski Atletiko podigao pehar pobedom nad Madriđanima sa 1:0.

Režim je 1940. godine u cilju depolitizacije kluba postavio Enrikea Pineira Keiralta za novog predsednika Barselone. Interesantno se da on brzo povukao sa te funkcije.

Vlasti su kasnije za novog prvog čoveka Blaugrane postavile čoveka za kog se govorilo da nikada nije pogledao fudbalsku utakmicu. Njemu je poveren zadatak da radi na normalizaciji odnosa dva kluba.

Takođe i u Madridu je došlo do promena. Kormilo Reala preuzeo je Santijago Bernabeu koji je dobro poznavao prilike unutar kluba. Pored nesumnjivih organizacijskih sposobnosti, njemu su na ruku verovatno išli i drugi faktori, te je relativno brzo iznašao modus i oformio snažan tim od kog će pedesetih zazirati cela fudbalska Evropa i na čiji će se tron čak pet puta u toj dekadi popeti.

Novi Realov stadion u blizini starog Čamatrina koji je dobrano uništen po završetku Španskog građanskog rata dobiće 1957. godine naziv upravo u slavu najuspešnijeg predsednika čije ime još uvek ponosno nosi.

Danas se uzima da je Real najveći klub na svetu, odnosno prvi na “večnoj listi”. Nesumnjivo da je Santijago Bernabeu svojim sposobnostima podigao klub na svim nivoima, ali da li je tome doprinelo političko gorivo ubrizgavši kraljevima kerozinski pogon u ono varljivo vreme kako Barselonini navijači tumače istoriju ili su uspesi posledica sistema i bolje selekcije igrača na čelu sa Di Stefanom kao predvodnikom te slavne generacije Reala iz pedesetih godina prošlog veka, teško je dati precizan odgovor.

Izvesno je da je to bio period kada je sport počeo da zauzima važno mesto u društveno-političkom životu i kada se kroz fudbal, a naročito kroz uspehe ekipa na međunarodnoj sceni, demonstrirala snaga države.

Oni kojima je plavo-crvena boja bliža srcu skoro da su jedinstveni u stavu da je istorija u to doba bila okrutna prema njima favorizujući prestonički klub što se odrazilo na manji broj trofeja u klupskom muzeju i veliki zaostatak za Realom. Barselona će prvi put pokoriti Stari kontinent tek 1992. godine, dok će Madriđanima prethodno već šest puta to poći za “nogom”.

Antagonizam do danas živi. Susreti ova dva kluba i dalje “više od igre”. Sam pomen „El klasika“ sa razlogom izaziva poseban emotivni naboj kod pristalica oba kluba, jer koren mržnje seže duboko u prošlost…