Emir Bekrić: Priznao sam sebi bolne istine

… a furiozan finiš Emira Bekrića u toj moskovskoj noći i emotivna izjava osvajača bronzane medalje posle trke dugo su prepričavani po kućama, kafanama, kancelarijama… u Srbiji, ponosnoj na srčanost skromnog i fino vaspitanog dečka sa beogradskog Sajmišta.

Mediji, sponzori, političari, devojke… su se tih dana i meseci bukvalno otimali za neki minut vremena kontinentalnog vicešampiona iz 2012, a onda je sve (ne)stalo. Jednako naglo kao što se desio njegov proboj u sportsku elitu.

– Neupućenima u moj profesionalni život tih dugih šest godina rekao bih da sam konačno završio s periodom konstantnih povreda, koje su me skroz sklonile sa atletske staze, ali i mentalno udaljile od sporta. Pokušavao sam da opet nađem sebe kroz odlaske u Češku i Sloveniju, gde sam radio s nekim drugim trenerima, da bih na kraju presekao i dao sebi poslednju šansu da u Srbiji i starom sistemu treninga dospem tamo gde sam nekada bio.

# Koliko je bilo do okolnosti, a koliko do vaših grešaka i tuđih loših poteza?

– Platio sam veliki danak neiskustvu. Ni ja ni moj trener nismo na najbolji način reagovali na sve što je išlo uz te dve velike medalje. Jednostavno nismo znali šta nas je snašlo. Ja prvi. Preuzimam stoprocentnu odgovornost za svoje ponašanje posle uspeha. Toliko su me poneli slava i konstantna pažnja javnosti da sam se vremenom sve više udaljavao od svoje suštine. Ta, u osnovi, lažna bajka mi je poremetila psihu. Odjednom sam izgubio fokus, počeo da verujem u pogrešne stvari… Već na Evropskom prvenstvu 2014. videlo se da idem u lošem smeru, a 2015. je godina kada sam shvatio da to više nisam ja, onaj stari Emir. Boreći se s povredama i lošim rezultatima, dugo sam za to krivio druge, ne shvatajući poentu priče od sve te silne buke i haosa oko mene. Klupko u mojoj glavi počelo je da se odmotava tek kada sam sam sebi priznao neke bolne istine.

# Vaši bivši treneri, Stojanovićeva i Kupka, pričali su o toj opijenosti slavom i povremenom zabušavanju, dok je čaršija prenosila glasine o vašem navodnom dopingovanju, teškim psihičkim problemima, čak i drogiranju. Koliko vas je ovo drugo pogađalo?

– Nisam se obazirao na komentare drugih, pogotovo ne na one zlurade. Više od svega su me pogađali moja dezorijentisanost, nezadovoljstvo, neostvarenost… Bio sam u depresiji. Pustio sam razne ljude da mi uđu u život posle uspeha i tako nasrtljivima im svesno dozvolio da od mog kolača uzmu ko, šta i koliko je hteo… Kada ti je 20 leta i nemaš širu perspektivu onda ostaneš slab i povučen u sebe kada pukne taj „mehur“. Nisam samo izgubio tlo pod nogama već i svoj mir.

# Šta je bilo teže rehabilitovati – telo ili um?

– Um, bez dileme. Najkomplikovanije mi je bilo pronalaženje smislenih i iskrenih odgovora na pitanja: Ko si? Zbog čega si tu? Kakva je svrha tvog postojanja? Zašto se baviš sportom? Malo je onih što su ostali uz mene dok sam tragao za njima, malo je onih što i dalje veruju u moju sportsku priču. Ali su mi vredni i ja sam im zahvalan na svemu. Kao što sam zahvalan Srđanu Đorđeviću, jer su mi dve godine našeg zajedničkog rada u Sloveniji pomogle da ojačam telo i uvidim da i dalje mogu plivati u atletskim vodama. Međutim, posle povratka sa EP složili smo se da je njegov način rada vrhunski za druge, ali ne i za mene. Ne leži mi.

# Nekada su vaše rečenice imale motivacioni uticaj na ljude, šta biste im poručili posle proživljenog iskustva meteorskog uspona i surovog pada?

– Moja lekcija svih lekcija je – moraš uvek da kreneš od sebe. Prisustvo i pomoć drugih ljudi mogu imati efekta tek ako prethodno sam sa sobom raščistiš ono što je za raščišćavanje. U tebi je rešenje. Naučio sam i da ne treba menjati ono što dobro funkcioniše. Dokle god sam se držao jednostavnosti iz mlađih kategorija išao sam napred, čim sam počeo da izmišljam stvari skrenuo sam s pravog puta.

# Ko vas sada trenira?

– Vratio sam se radu sa Mirom Stojanović. Bez velike priče i fame, očekivanja i maštanja. Pošto me zna u dušu pristala je da, ruku pod ruku, opet krenemo od nule, a ja sam se naoružao strpljenjem. Idemo doslovno korak po korak, dan za danom. I tako do Evropskog prvenstva sledeće godine. Nadam se. To nam je kratkoročni cilj.

# Sada kada je sve loše prošlo, gde vidite svoje atletske granice? Koliko su Olimpijske igre sledeće godine blizu ili daleko nekome za koga se verovalo da će napraviti bum na OI 2016?

– Kada dođe trenutak da se okrenem životu van staze želim to da uradim bez knedle u grlu, žaleći za onim što sam mogao a nisam napravio. Ne bih voleo da ostanem nedorečen, ispod ličnog maksimuma. I dalje trčim i skačem jer bih opet da budem na vrhunskom nivou. To je moj najveći motiv. Ne znam da li ću opet osvajati medalje i obarati rekorde, samo sam rešen da dajem sve od sebe. Sve dok nosim sprinterice. To će biti moja najveća životna pobeda. Iskustvo vredno deljenja s drugima, kada dođe vreme za to.