Ko smenjuje a ko čuva Piksija na mestu selektora i koji je sledeći korak „onih koji odlučuju“?

Aleksandar Vučić tada je izjavio da Srbiji treba bolji i uspešniji fudbalski savez za razliku od ovog koji ne može da bude ni među 24 u Evropi.

Prosto da onaj obični „ljubitelj fudbala“, običan zato što loptanje voli bez da od toga ima ikakve koristi, a čak ima i štete pomisli – evo katarze.

A u stvari sledio je masovni „ulazak u pucanj“.

Počeli su fudbalski poslenici, i oni sa terena i oni okolo, i bivši i sadašnji, da se samopreispituju i zaključuju da „ovako više ne ide“.

I kako je poslednji čas da se FSS i provetri, i dezinfikuje.

I većina medija koji se fudbalom bave na isti način kao i Savez, dobili su zeleno svetlo da se utrkuju u tome ko će da se istakne s naknadnom pameću, da najpre nađe krivca, a onda da se toplo preporuči da povede „reforme“, ili da u njima učestvuje.

Isti mediji i „novinari“ koji su punih pluća godinama i decenijama duvali u istu tikvu sa čelnicima Saveza, svakodnevno brinući da se nekom tamo ne zamere.

Koji s blagoslovom Saveza, a i materijalnom podrškom idu po velikim takmičenjima kad se Srbiji desi da se plasira, a tamo „nit šta vide“, „nit čuju“, a kamoli išta suvislo pitaju.

I desiše se „velike reforme“, Aleksandar Vučić je, po svojim rečima, „lično molio Dragana Stojkovića Piksija da dođe u Srbiju i preuzme reprezentaciju“, a ovaj je te molbe uslišio.

U međuvremenu je postao najuspešniji selektor u istoriji Srbije uzastopnim plasmanima na Svetsko (Katar) i Evropsko prvenstvo (Nemačka).

U Kataru je osvojio 29. mesto od 32 ekipe, u Nemačkoj još nema zvaničnog poretka, ali po matematičkim parametrima Srbija bi trebalo da bude 19. od 24.

S tim da bi iza bili, između ostalih, Hrvatska i Albanija. Reklo bi se „dovoljno“, ali je narod prilično popi*deo zbog „igre bez igre“, samo jednog datog gola u tri meča… i neki tamo alarm je najavio novi startni pucanj.

„Ja sam saglasan da je debakl. Jeste sport, samo smo mi dali mnogo para za taj sport i mnogo uložili tako da ljudi u Srbiji zaslužuju bolje rezultate.

Nije problem da izgubite od Engleske koja je loša, nije problem da izgubite od Nemačke, Španije, od koga hoćete, ali je problem kada izgubite od Slovenije koja tri i po puta manje košta od igrača Srbije.

Problem je kada vam igrač iz Celja koji ima 5.000 evra mesečno daje golove, jer nema ko da ga isprati.

Mnogo ulažemo u infrastrukturu kao i u plate funkcionera, iako će oni reći da od UEFA dobijaju novac, to su gluposti i prazne priče selektora i svih ostalih.

Ulažemo ogroman novac i građani Srbije su zaslužili bolji rezultat“, rekao je Aleksandar Vučić posle 0:0 sa Danskom, direktno iz Brisela gde je bio na pregovorima sa Aljbinom Kurtijem.

Trka je počela, sevali su pogrdni komentari na račun selektora, prednjačili su medijski poslenici sa lica mesta koji su pre toga stoički svedočili o nikad boljoj atmosferi u ekipi, pojavila se „informacija“ da su četvorica bitnih igrača izjavili da ubuduće neće igrati za nacionalni tim ukoliko Piksi ostane selektor.

Počelo je pljuvanje, klasična srpska dvočinka „od zvezda do blata“, Piksi je proglašen krivim što je pre Eura produžio ugovor i što u tom ugovoru navodno postoji klauzula da mu sleduje milion evra ako dobije otkaz.

I mnogo toga glupog i poganog, vrlo malo argumentovanih analiza, a nekima je bilo baš simptomatično i simpatično što je pokisao pre nego što je ušao u autobus za aerodrom.

Rađene su ekspresne ankete po portalima, na svima se najmanje 90 odsto izjasnilo da Piksi mora da ode, zaključak je bio brz i nedvosmislen: narod je odlučio.

Ali ne lezi vraže, Vučić je shvatio da mora da vrati stvar pod kontrolu.

„Neću da ulazim u klub onih koji će da pljuju po Draganu Stojkoviću i Draganu Džajiću, to su legende. Mislim da je narod želeo više, za sedam do 10 dana kada sve prođe sešćemo da pričamo kako da u fudbalu imamo bolje rezultate, da prevaziđemo taj gubitnički pristup da je dobro ako ne primamo pet do 10 golova i slično“, spustio je loptu predsednik Srbije i „poentirao“.

„Ako ne možemo u fudbalu da budemo prvi, hajde da budemo u osam najboljih, u 16 najboljih, recite koliko novca treba da uložimo. Na Evropskom prvenstvu smo i po tome u vrhu. Tražimo rezultate, ništa više. I sešću i sa Draganom, i jednim i drugim, ali to što ću ja da sednem… To su moji prijatelji, sešće važniji, oni koji odlučuju“, bio je skroman Vučić i dodao da kada se „glave ohlade“ za desetak dana očekuje ozbiljan razgovor, „jer više niko u Srbiji neće da se zadovoljava 17. ili 21. mestom u Evropi, ni u čemu“.

Ti „važniji, koji odlučuju“ se naravno neće pojaviti zato što ne postoje. I jednog i drugog Dragana je na mesta gde su postavio Vučić lično, kao i još na desetine „dragana“ po svim savezima i klubovima.

Džajića kao „džokera“, ne kao kandidata za predsednika FSS nego kao protivkandidata, ne iz želje da on bude predsednik nego da to ne bude Nemanja Vidić. Ne zato što je to Džajić želeo već zato što je zbog abolicije bio dužan, ne zato što je Džajić to u stanju jer ima ko će da završava posao.

Kad je Nemanja Matić onomad za novog šefa FSS-a kandidovao Nemanju Vidića, na kraju je „apelovao na predsednika Vučića da ubedi Vidića da se prihvati funkcije“. Paradoksalno, ali jasno da bez Vučićevog befela ovde ne može biti izabran ni ekonom reprezentacije, a kamoli predsednik FSS.

Stojkovića kao „kapitalca“ koji je bio želja i onomad kad je kobajagi Kokeza smenjivao Slavoljuba Muslina, ali se tada Piksiju nisu baš sviđale te cipele i imao je rezervu prema poslu u Beogradu još od 2012. kad je od navijača „oteran“ iz Red star kafea.

A onda su počele „kombinacije“, prvo je sve opeglano, ali je ostao tinjajući sukob i sa navijačima Zvezde i sa Zvezdanom Terzićem, pa otvaranja fabrika i neformalna „slikanja“.

Piksi je znao da on potpisuje ugovor sa Vučićem a ne sa FSS i u prvom navratu, a znao je to i ovaj drugi put pred Euro kad je saradnja produžena do 2026.

Verovatno zna i sad da se za tih „10 dana“ ništa neće desiti, niti će neke „hladne glave“ da donose odluke. I već zna da li će ostati selektor, nevezano za tu pomenutu klauzulu jer kad je Srbija u pitanju „nek košta šta košta“. Ukoliko se Vučić iz nekog razloga ne predomisli. A taj razlog sigurno sa fudbalom neće imati nikakve veze.

Srpski fudbal nalazi se otprilike gde i zemlja Srbija: u drugoj evropskoj ligi, češće bliže dnu nego vrhu, sa gomilom problema koji stižu i „ničim izazvani“, i „ispod tepiha“, i „sa strane“. Prema nekom „primenjenom“ Marfijevom zakonu sve što se u Srbiji negativno može desiti, desiće se i u fudbalu. U fudbalu će se, plus, zbiti i ono loše što nismo ni pretpostavili.

Sledi Mundijal u SAD, Kanadi i Meksiku na kome će učestvovati 48 ekipa, prostije rečeno, tamo se neće kvalifikovati samo neko kome je pobegao avion.

Što ne znači da se to Srbiji ne može desiti. Pre toga igra se sa aždajama u A Ligi nacija, koja je ipak pre svega revijalno takmičenje i tu skoro da i nema mere neuspeha, a sve ostalo je uspeh.

Za 10-ak dana, dakle, neće se desiti baš ništa. Verovatno da Stojković čak neće ni pisati izveštaj o zadatom, učinjenom, o ciljevima i dometima, što je nekad i ovde, a i dalje svugde u svetu potpuno uobičajeno. Sve i da hoće da piše, i da zna šta bi napisao, ostaje pitanje kome to da pošalje i ko bi se time bavio.

„Oni koji odlučuju“ će nastaviti sa pumpanjem probušene lopte.