Neka nova „furija“ i pečat Luisa de la Fuentea na evropsku krunu Španije

Ovoga puta su to učinili na „Olimpijskom stadionu“ u Berlinu pobedivši veliku Englesku sa 2:1.

Tako su se posle dvanaestogodišnjeg posta ponovo popeli na evropski tron.

Do sada su na „starom kontinentu“ bivali najbolji 1964., 2008., i 2012., a sada dodaju i četvrtu krunu pri čemu postaju najuspešnija nacija u ovom takmičenju.

Godine lutanja

Nakon spektakularne četiri godine u kojoj su osvojili tri titule (dve evropske i jednu svetsku – 2010.), upali su u decenijsku rezultatsku krizu.

Bilo je mnogo razloga za to, a najveći je bio taj što nisu imali kvalitetnog stručnjaka na svojoj klupi.

Uz to i španski klupski fudbal je krenuo blago nizbrdo pa i nije bilo takvih veličina na terenu, ali i klupi, kao ranije.

Ali briljantne umove kao što su Luis Aragones i Visente del Boske nije imao ko da zameni i zbog toga je najviše patila „crvena furija“.

I ne samo to, reprezentacija je doživela pravi fijasko na nekoliko vezanih velikih takmičenja, ali je i potpuno skandalizovana potezima pojedinih ljudi.

Još dugo vremena neće biti zaboravljen haos u nacionalnoj selekciji koji je nastao uoči Mundijala u Rusiji 2018. godini kada je Fudbalski savez Španije saznao da je njihov selektor Đulen Lopetegi usred pregovora o preuzimanju Real Madrida.

To je bilo nemoralno od strane Baskijca iz više uglova.

Time je pokazao da mu je bitnije vođenje jednog kluba od reprezentacije, a samim tim nije ni mogao da se posveti u potpunosti pripremama za turnir.

Zbog toga je dobio otkaz, a ekipu je vodio kao prelazno rešenje Fernando Ijero i ekipa je doživela debakl na prvenstvu.

Pod vođstvom Luisa Enrikea nije bilo takvih skandala, ali jesu izostali rezultati.

Polufinale na prethodnom Evropskom prvenstvu i ispadanje od Italije na penale nije označeno kao neuspeh, ali eliminacija u osmini finala od Maroka na Mundijalu u Kataru jeste.

Zato je i podneo ostavku, a na njegovo mesto doveden Luis de la Fuente.

Potpis Luisa de la Fuentea u igri Španije

Luis de la Fuente je seo na klupu Španije 8. decembra 2022. godine i u španskoj javnosti bio je viđen kao prelazno rešenje.

To potvrđuje i njegov ugovor.

Naime, dobio je poverenje od tamošnjeg Fudbalskog saveza samo do kraja EURA 2024, odnosno isti je bio oročen na samo godinu i po dana.

De la Fuente je već desetak godina zaposlen kao trener u tamošnjem Savezu, a njegova uža specijalnost su bile mlađe selekcije „crvene furije“.

On je od 2013. godine počeo da radi sa španskim omladinskim timovima, a nacionalnu selekciju do 19 godina je doveo do zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 2015., dok je selekciju do 21 godine do evropskog trona doveo 2019. godine.

De la Fuente je zatekao ruiniranu A reprezentaciju i ubrzo je shvatio da mora da krene sve iz početka, iako je vremena bilo jako malo.

Pre svega je morao da osmisli novi koncept igre, ali i da pojedine igrače psihološki podigne posle godina neuspeha i razočaravajućih rezultata.

Uz to su stasali i oni „klinci“ koje je nekada predvodio u mlađim selekcijama do „krova“ Evrope, pa ih je sada priključio seniorskoj reprezentaciji.

A nakon toga je povukao revolucionarni potez, smanjio je broj igrača u dresu sa nacionalnim grbomkoji dolaze iz najvećih klubova u Španiji – Reala, Barselone, Atletiko Madrida i Valensije, a povećao broj fudbalera iz baskijskih klubova – pre svih iz Atletik Bilbaa i Real Sosijedada.

Tako je španski tim u Nemačkoj imao čak osam fudbalera iz baskijskih timova, kao nikada do sada.

Sa druge strane, sa spiska su izostali Lukas Vaskez, Markos Ljorente, Karlos Soler, Markos Asensio, Mario Ermoso i Pau Kubarsi na opšte iznenađenje španske javnosti.

I pokazalo se da je spisak de la Fuentea itekako imao smisla.

Španija je delovala organizovanije od svih drugih reprezentacija u Nemačkoj, a njihova igra je imala „glavu i rep“.

Tačno su znali izabranici de la Fuentea šta u kom trenutku napadaju i kako igraju po osvojenoj lopti.

Ni povreda Pedrija u četvrtfinalu protiv Nemačke ih nije omela niti im usporila igru ka protivničkom šesnaestercu.

Njega je u prvoj postavi zamenio Dani Olmo koji je do tog trenutka uglavnom ulazio u igru sa klupe, ali se u sistemu igre nije ništa menjalo.

U fazi napada su računali na krilne napadače Lamina Jamala i Nika Vilijamsa koji su zadavali glavobolje protivničkim bekovima, dok je iz drugog plana pretio Fabijan Ruiz.

I bekovi Dani Karvahal i Mark Kukurelja su bili prodorni i odlazili dosta visoko u fazi napada, te svojim centrašutevima pravili mnogo problema protivničkim štoperima.

Uostalom, gol vredan evropske titule je i došao nakon jednog bega Kukurelje daleko od svoje prirodne pozicije te ubačene lopte po zemlji koja je našla svoj put do Ojarzabala.

Napadači Alvaro Morata i Mikel Ojarzabal su dali značajan doprinos uspehu reprezentacije na prvenstvu, napadač Atletiko Madrida je postigao prvi gol za „furiju“ na takmičenju, u utakmici protiv Hrvatske, a igrač Sosijedada poslednji na šampionatu – za četvrtu evropsku krunu.

Jedino je odbrana bila nešto nesigurnija, ali na tome će de la Fuente poraditi u periodu koji predstoji.

Ne treba zaboraviti da je „crvena furija“ došla oslabljena na ovo prvenstvo jer se na raspolaganje selektoru zbog povreda nisu stavili Gavi i Alehandro Balde.

I takođe treba istaći da je ovo druga titula pod „dirigentskom palicom“ de la Fuentea, pošto je „furija“ osvojila Ligu nacija pre nešto više od godinu dana.

Budućnost španskog reprezentativnog fudbala

Budućnost španskog reprezentativnog fudbala je veoma svetla.

Još u Nemačkoj su iz Fudbalskoj saveza Španije potvrdili da će Luis de la Fuente dobiti novi četvorogošnji ugovor, šta god da Španija uradi do kraja takmičenja.

Španija je osvojila novu titulu evropskog šampiona, a on će ostati na klupi reprezentacije do 2028. godine.

To znači da će reprezentaciju voditi na barem još dva velika šampionata, Svetskom prvenstvu 2026. u Kanadi, Meksiku i SAD i Evropskom prvenstvu 2028. koje se igra u Engleskoj, Severnoj Irskoj, Republici Irskoj, Škotskoj i Velsu.

Sigurno je da apetiti ove reprezentacije, ali i čitave španske javnosti rastu i da im je novi cilj – osvajanje svetske titule.

Naredni Mundijal je prvi na kome će učestvovati 48 reprezentacije i treba videti kako će se koja selekcija privići na novi format takmičenja, ali ono što se iz ove pozicije čini jasnim je to da će im najveći takmaci za svetsko zlato biti Brazil, Francuska i Argentina.

Ono što je povoljno u celoj situaciji za Španiju je to da imaju još dosta igrača koji mogu ozbiljno da uđu u A tim i samim tim samo poboljšaju i inapre igru ove selekcije.

Pre svega se to odnosi na povređene Gabija i Baldea, ali i na izvanrednog mladog štopera Pau Kubarsija koji jeste debitovao za seniorski tim Španije, ali se očekuje da u narednom kvalifikacionom ciklusu zacementira svoje mesto na listi pozvanih igrača za reprezentativne akcije.

Takođe se mnogo očekuje i od drugog mladog beka Barselone Ektora Forta u smislu A reprezentacije, ali i od Ansua Fatija koji je doduše sklon povredama.

Ima Španija još mladih i kvalitetnih fudbalera kao što su Pedro Poro, Erik Garsija, Pablo Tore, Mark Giju, Samu Omorodion i Mark Pubil, pa će biti interesantno videti kako će nadolazeće snage inkorporirati u prvi tim „crvene furije“ Luis de la Fuente.