Sidro na Pirinejima: Da li je Valensija Zvezdina šansa za prvu pobedu u gostima?

Uspesi na gostujućim terenima tema je o kojoj može da se polemiše u zvezdaškoj javnosti u beskonačnost.

Ni ove sezone crveno-beli nisu napravili ništa značajnije van kuće, naprotiv.

Crvena zvezda je uz Albu (0-7) jedini tim koji nije osetio zadovoljstvo trijumfa na evroligaškom proputovanju kroz Stari kontinent (0-5).

I prema zakonu verovatnoće, na naredna dva meča na Pirinejskom poluostrvu moglo bi da se očekuje da takav crni niz crveno-beli prekinu, s tim da će do „brejka“ morati da dođu na izuzetno neugodnim terenima Valensije i Baskonije.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by KK Crvena zvezda Meridianbet (@crvenazvezdakk)

Valensija – ogroman projekat milijardera

Valensija je generalno mesto na kojem se Crvena zvezda lepo oseća. Ne samo zbog lepote grada i same egzotike života kraj mora, već i činjenice da je umela slavljenički da se vrati za Beograd.

Takav podvig srpski velikan napravio je prošle sezone kada je na volšeban način stigao do trijumfa (77:75) uverivši se u čuvenoj „La Fonteti“ da sreća zaista postoji i da se košarkaškom loptom može osetiti.

Valensija nije klub koji će da ulaže ogromne svote novca bez pokrića, iako je u vlasništvu jednog od najbogatijih Španaca, koji u svom biznis portfoliju ima i FK Viljareal.

Huan Roig je milijarder koji trenutno sa svojim poslovnim partnerima završava ogroman sportski kompleks, zaključno sa novom halom u kojoj će igrati Valensija.

Uprkos tome, Evroliga nije blaognaklona prema klubu i često je Valensija percipirana kao neko ko bi u budućnosti mogao da ostane bez evroligaške pozivnice.

Pitanje je šta bi i ove sezone bilo da kojim slučajem Gran Kanarija, kao osvajač Evrokupa, nije odustala od učešća u takmičenju u kome su gubici daleko veći od prihoda (nešto više bi o tome mogli da govore ljudi iz Reala, Barselone, Fenerbahčea).

Lepota bez pokrića

Valensija je i ove sezone napravila veoma zanimljivu ekipu, zadržavši nukleus tima, oplemenjen prekaljenim evroligaškim igračima poput Brendona Dejvisa, ali i onima koji su bili ispod radara kao što su Nejtan Ruvers, Bubačar Ture, Demine Inglis i Kasijus Robertson.

Istovremeno, Valensija je jedan od retkih klubova koji, uprkos evroligaškim izazovima, pokušava da svake sezone pruži šansu mladim igračima iz svoje škole košarke kao što je Lukas Mari.

Takođe, dovođenje Aleksa Mumbrua prošle sezone na mesto struke deo je plana na duže staze, posebno jer je reč o jednom izuzetno talentovanom stručnjaku koji pokušava da lepotu igre uskladi sa željenim rezultatima.

Trenutno u tome nema nekih većih uspeha, ali je svima jasno da je pitanje vremena kada će ekipa uspostaviti kontinuitet dobrih rezultata kao na početku evroligaške sezone kada je u prvih šest kola nanizala čak pet pobeda.

Doduše, većinu tih utakmica igrala je kod kuće, gde je u poslednje dve evroligaške vezala isto toliko poraza, protiv Reala i Baskonije.

Kada se njima doda i poraz od Bilbaoa u poslednjem kolu Endesa lige može se konstatovati da španski velikan Crvenu zvezdu ne dočekuje u pozitivnom raspoloženju.

Mumbru je sa 44 godine veoma mlad stručnjak koji se prethodno dokazivao u Bilbaou. Neguje atraktivnu i brzu košarku i percipira rešenja do kojih se može doći u ranoj fazi napada.

Valensija u poslednje vreme ima problema sa efikasnošću i procentima uspešnosti za tri poena. Na 73,9 poena i svega 33 odsto sa distance, spada u grupu manje efikasnih ekipa što je pomalo čudno s obzirom na napadačke kvalitete Brendona Dejvisa, Krisa Džonsa, Džareda Harpera, Samija Odželeja…

Problem je delimično u tome što brojni igrači poput Ruversa, Inglesa, Robertsona, Turea nemaju evroligaškog iskustva, a važni su u rotaciji.

Istovremeno, za Viktora Klavera zenit karijere je prošao i čini se da je i 15 minuta u proseku za njega previše.

Mumbru ima dosta široku rotaciju, koristi dvocifren broj igrača na utakmici što mu omogućuje da održava visok ritam i koliko je moguće izbegava nagle amplitude u igri.

Brendon Dejvis igra daleko bolje na petici nego li prethodno u Armaniju i zajedno sa Džonsom predstavlja temelj ekipe.

Korpulentni plejmejker, zajedno sa Harperom osnovni je inicijator igre u tranziciji u kojoj mnogi igrači mogu doći do egzekucije, s obzirom na to da svi dobro trče, motorički su potentni i imaju jasne linije kretanja.

Ono što bi crveno-beli mogli da iskoriste jeste nemanje konstantnosti u šutu sa distance, s obzirom na to da na većem uzorku jedino Džons i Odželeje šutiraju iznad 40 odsto.

Takođe, oscilacije u igri umeju da budu poprilične, što je i razumljivo ako se pogleda konstelacija snaga i uvide činjenice da mnogi jesu kvalitetni ali ne i vrhunski košarkaši.

Na 16 timskih asistencija, Valensija nije u gornjem evroligaškom domu i u tom aspektu sigurno može da napreduje jer Džons, Harper i Jović spadaju u grupu sasvim dobrih kreativaca.

Ekipa nema sekundarne kreativce, dobre „bol hendlere“ sa dvojke ili trojke i to je sigurno otežavajući faktor, pogotovo jer Jović ne može da igra dugo u visokom ritmu, dok je Harper više bek koji kreira za sebe i nije mu u planu da baš razigrava saigrače, što se vidi i iz podatka da ima manje od dve asistencije u proseku.

Osim Dejvisa, Mumbru na petici i četvorci nema dokazane evroligaške igrače ali rešenja pronalazi u vrlo zanimljivim opcijama u formi Inglsa, Ruversa, Pradilje koji se međusobno razlikuju po igračkim karakteristikama, a opet mogu biti kompatibilni sa ostatkom ekipe.

Defanzivno, ekipa je vrlo mobilna, dobar broj igrača može da preuzima, vrši pritisak na liniji dodavanja, što se manifestuje i u broju postignutih poena iz kontranapada. Takođe, Dejvis je centar koji na „piku“ može visoko da iskače, preuzima plejmejkere i vrši pritisak na prvom pasu.

Valesnija u proseku ima oko šest ukradenih lopti i rivalu dopušta svega 31 odsto uspešnosti sa distance.

Jović ne igra mnogo, ali mnogo znači

Crveno-belu ekspediciju dočekao je Stefan Jović, nekadašnji plejmejker Crvene zvezde i veliki zvezdaš.

Dobre igre na Mundobasketu „naplatio“ je transferom u Valensiju u 33. godini života.

Iako mu telo više nije u naponu snage  i uprkos tome što ne može da izdrži sezonu prepunu putovanja i utakmica, klub ga je silno želeo upravo zbog iskustva, mirnoće, racionalnosti i odličnog pregleda igre.

Reprezentativac Srbije u proseku igra nekih 15 minuta, na 3,6 asistencija drugi je najbolji dodavač u ekipi i neko u koga trener Mumbru ima ogromno poverenje.