Fenomen Dinamo: Kako je Mamić od zagrebačkog tima napravio najjači klub na Balkanu

U Hrvatskoj se prethodnih nedelja vodila žestoka polemika oko toga ko je zapravo Zdravko Mamić, bivši predsednik Dinamo Zagreba koji je trenutno u bekstvu od pravde u Bosni i Hercegovini.

U vezi sa Zdravkom Mamićem dve stvari su jedino neupitne – prva da je u pitanju kontroverzni fudbalski funkcioner koji je osuđen zbog izbegavanja plaćanja poreza i prevara u vezi sa transferima fudbalerima i druga da je od Dinamo Zagreba stvorio najuspešniji klub na Balkanu u 21. veku.

„Modri“ su u osmini finala Lige Evrope savladali na „Maksimiru“ Totenhem sa 3:0 posle produžetaka (prvi meč završen 0:2), što se s pravom ističe kao najveća pobeda kluba u poslednjih 50 godina, a što je istovremeno rezultat koji je klubu dao epitet favorita u četvrtfinalu protiv Viljareala.

Igrači su posle pobede nad engleskim klubom klicali Zdravku Mamiću i njegovom bratu Zoranu, treneru koji je zbog izricanja zatvorske kazne neposredno pred susret sa Totenhemom bio prinuđen da podnese ostavku.

Mnogi i van kluba veruju da su braća Mamić, prvenstveno Zdravko kao prvi čovek koji je vodio „modre“ skoro dve decenije, najzaslužniji za ovaj uspeh.

Vrhovni sud Hrvatske je pre dve nedelje izrekao pravosnažnu presudu kojom je Zdravko Mamić osuđen na šest i po godina zatvorske kazne, a Zoran na četiri i po zbog toga što su Dinamo Zagreb i državu oštetili za 116 miliona kuna (oko 15 miliona evra).

Hrvatski mediji prethodnih dana su se bavili time bez kojih će sve nekretnina zbog presude ostati braća Mamić, pošto su im oduzete u cilju reparacije štete prema državi, zatim kolika je količina miliona evra na računima po raznim bankama koji su im blokirani, bez koliko će novca i poslovno-stambenih zgrada ostati i Zdravkova supruga Marina, pa i u kolikom će minusu zbog presude biti njegova ćerka Lucija…

Dok se broje nekretnine i novci, za koje hrvatske vlasti tvrde da su kradeni na angro, i u komšiluku i u Srbiji vode se polemike da li je Mamića trebalo goniti ili amnestirati samo zato što je od Dinama napravio uspešan klub.

Nepisano balkansko pravilo da „ko toči med – taj prste liže“ za mnoge je verovatno dovoljno da bi neko ko donese toliku radost naciji, u ovom slučaju u vidu fudbala, trebalo da bude pomilovan.

A do tog „meda“ Mamić je počeo da stiže 2003. godine, kada je zvanično preuzeo čelnu poziciju u Dinamu, mada se u klubu motao još s kraja devedestih.

Njegov raniji angažman pod velom je misterije jer je tvrdio da je kao gastarbajter u Nemačkoj tokom sedamdesetih godina stekao imetak koji danas ima.

Njegovi protivnici tvrde da se obogatio tokom ratnih devedesetih kada je učestvovao u sumnjivoj privatizaciji industrije drva „Česma“ iz Bjelovara.

U mnogim drugim biznisima nije uspevao da napravi rezultat i često su firme koje je vodio propadale, ali je zato u fudbalu najpre imao uspešne rezultate sa Osijekom tokom devedestih, a potom je sa Dinamom napravio svoje remek delo u 21. veku.

Dugo je sanjao Ligu šampiona, ispadajući u poslednjem krugu kvalifikacija od višestruko jačih ekipa (Arsenal, Verder, Šahtjor, Salcburg).

U tome je uspeo pre jedne decenije i od tada su „modri“ elitno takmičenje igrali čak pet puta, uz ukupno čak deset uzastopnih učešća u grupnim fazama evropskih takmičenja (računajući i Ligu Evrope).

Za to vreme ne samo što je napravio rezultate, već je pored svog džepa uspeo da napuni i klupsku kasu.

Zlatko Kranjčar, Mateo Kovačić, Mario Mandžukić, Milan Badelj, Dejan Lovren, Dani Olmo, Eduardo i naravno Luka Modrić – samo su neka od imena igrača koje je prodao za milionske iznose, kakve skoro svi ostali klubovi zajedno sa Balkana mogu samo da sanjaju.

Međutim, cena fudbalskog uspeha pod šinjelom Zdravka Mamića bila je veoma skupa.

Eduardo da Silva ga je 2009. godine tužio zbog toga što ga je ugovorom obavezao da mora da mu kao menadžeru daje 50 odsto od svoje zarade.

Naturalizovanog Brazilca posebno je iznerviralo to što je Mamić nastavio da mu „otima“ zaradu čak i kada je prešao u engleski Arsenal.

Luka Modrić je na sudu negirao da je davao novac od svoje zarade Mamiću, mada su aneksi ugovora jasno potvrdili da je morao da mu daje procenat čak i kada je uveliko otišao iz Dinama, odnosno kada je iz Totenhema prelazio u Real Madrid.

Ovaj vid reketiranja igrača očigledno je trajao sve do 2018, kada je posle nekoliko neuspešnih postupaka za utaju poreza hrvatsko tužilaštvo prvi put izgradilo ozbiljan slučaj protiv Mamića za korupciju.

Koliko je suvereno vladao Dinamom najbolje svedoči da je od 2003. do 2016. promenio čak 15 trenera.

Većina tvrdi da im je često dolazio sa spiskom igrača koje moraju da izvedu na teren, pa na kraju ni ne čudi da je na klupi završio i njegov brat Zoran, za kojeg se tvrdi da mu je u mutnim poslovima bio desna ruka.

U Srbiji mnogi vole da ga porede sa Zvezdanom Terzićem, generalnim direktorom Crvene zvezde koji ima zavidne sportske rezultate, ali protiv kojeg se već više od decenije vodi sudski postupak zbog malverzacija u vreme dok je bio funkcioner OFK Beograda.

Međutim, to poređenje je ipak previše naivno iz više razloga. Navijači Dinama nikada se, čak i uprkos rezultatima, nisu slagali sa mutnim poslovima Mamića.

Još pre 15 godina ukazivali su na to da on preko svoje menadžerske agencije izvlači pare iz kluba (što se kasnije ispostavilo kao tačno) i zbog toga organizovali mnogobrojne proteste, a u jednom periodu su čak i bojkotovali utakmice.

Mamić je pre četiri godine preživeo i pokušaj atentata kada su u Bjelovaru na njega pucala dvojica maskiranih napadača prilikom odlaska na groblje na godišnjicu smrti njegovog oca Josipa.

Uprkos svim malverzacijama, Dinamu je ostavio tim koji formalno vredi oko 80 miliona evra, mada se smatra da se na njemu može zaraditi preko sto miliona.

Za golmana Dominika Livakovića, veziste Luku Ivanšeca i Lovru Majera, kao i napadača Bruna Petkovića tvrdi se da se na svakom pojedinačno može zaraditi po najmanje 20 miliona evra.

Za strelca tri gola protiv Totenhema Mislava Oršića (28) tvrdilo se da zbog zrelih godina ne vredi više od tri miliona, ali se sada njegova vrednost nezvanično podigla na 15 miliona.

Mnogi navijači Dinama se zbog svega ovoga pitaju da li je klub mogao da uradi mnogo više i možda kao svojevremeno Crvena zvezda dođe i do evropskog trofeja da se Mamić nije mešao i u trenerski posao, kao i da je veliki deo novca koji je izvukao iz kluba ustvari ulagan u još bolji igrački kadar. Istina je verovatno negde blizu sredine.

Ne žive samo od prodaje igrača

Dinamo je danas finansijski stabilan klub koji nije primoran da pošto-poto prodaje igrače evropskim velikanima. Klub je prošlog leta odbio ponude Milana i Olimpik Marselja za vezistu Lovru Majera koje su iznosile pet miliona evra, a „ne“ je rečeno i Arsenalu koji je želeo da golmana Dominika Livakovića dovede za 15 miliona. Mamiću se odaje priznanje da je sa igračima umeo da izgradi takav odnos da nikada nisu želeli da žure iz kluba u inostranstvo, odnosno da su bili spremni da čekaju pravu ponudu, kako za sebe, tako i za Dinamo.